Kad tišina ćuti

Talasi su tiho kupali pesak i malobrojne turiste koji su izašli da uživaju u toplom, harmoničnom popodnevu.
Pred strogim, osornim pogledom užarene zvezde osećala se kao stvorenje iz morskih dubina, oktopod recimo.
Na njenom licu onih par ožiljaka nisu podnosili sunce.Hodala je u pravcu,koji je vodio po inerciji njen korak.
 Zamišljena, mada više zalutala u sopstvene tokove misli, stigla je na mesto gde voli da sedne, ispod široke krošnje vekovnog drveta.To mesto ima nešto u sebi,gde ona nalazi smiraj svojih misli,i prijatnih sanjarija.
Danas joj je trebao smiraj.
Primetila je da uvek kada se njeno raspoloženje popravi,oni se potrude da ga pokvare...
Uporna da podnosi bol i umor,sada je osećala samo umor.
Psihički bol je nekako već srastao sa njom.Onaj fizički od još uvek nerešive glavobolje,sam ju je rušio.
Toplota koja se nagomilala tokom leta još uvek nije želela da se ukrca na svoj brod za odlazak, već se polako isijavala iz zagrejanog tla, omamljujući ljude na obali i vodila ih je u tihi spokoj.
Uživala je, opijajući se pejzažem i hraneći tišinom.
Svežina mora suprotstavljala se toploti,pomoću nadolazeće večeri .
Duga, laka i tanka ogrlica, samo delić onog što je nosila na sebi, stezala je kao omča. Vukla je nadole, ka utrobi zemlje iz koje je potekla, nateravši je da pogne glavu i gleda svoje pogrešne korake u pesku...To gušenje je ustvari od nemoći glasno izgovorenih reči..
Trgla se..Prethodne noći je silno pogrešila.Prepustila se struji,koja je iz nje izvukla zabranjene reči.
Reči i slike,njena nekontrolisanost...Ona nema pravo da ih upotrebljava..A to je uradila,ponovo...
Ponovo.Po koji put.??
S knjigom u ruci i pogledom koji u plavetnilu morskog bespuća traži smiraj,prepustila se!
Ubrzo za nju nije postojalo ništa osim ovog mesta i ovog mora i hartije koju bi ispila do poslednje reči. 
Voli takve trenutke u kojima joj stvarnost dopušta da je popunjava kao bojanku. 
Kist njenog pogleda, snabdeven materijalom snova i mašte, preko sivih stranica nanosi različite nijanse, ne mareći za linije i sklad. 
Sa svakim potezom, ona udahne,ali plitko.
Nedostaje joj onaj duboki,naučen udisaj.
Zatvori oči na trenutak,trenutak koji joj donese 
iznenada, saznanje da ovu knjigu nije morala da boji, ona je sama treperila kao kaleidoskop. 
Uzbuđenje koje je nosila čitavog dana materijalizovalo se sada,u vidu kolibrija u dnu stomaka. 
Bilo je to suludo, ali osećala je njegova krila kako joj ne daju mira. Slično igri leptirića kod samo male pomisli na njega.I u trenu, meke, sjajne korice čitav spektar boja pretvorile su u zaslepljujuću belu koja je pozvla da uđe u svet stranica. 
Nije oklevala.
Zašuštaše stranice,u pozivu,u pozdravu..
Počela je da čita, ali slova, njihove crte, obline, kukice i kvačice, u njenom umu izgubiše svoju krutu formu i značenje i postadoše puke konture ,njega od hartije. 
Jasno ga je videla pred sobom; vitkog,visokog ,hitrog, sa onom  tananom nežnošću, sa svilenkastom kosom u odsjaju meda,od zraka sunca,i srebrnkastom prelivu nekolicine vlasi, kao jedinim ukrasom. 
Ali znala je u svakom trenu da je od papira i da ga vetar može odneti.
Kako si?
Pogledi im se susretoše. 
Njen pogled od čokolade, video je sebe u zenicama očiju koje kao da nisu imale granicu. Kao nebeski svod u trenutku pomešanosti ružičasto braonkastih boja pred noć, tako su i one obuzimale iskonskom tamom svemira i beskrajne dubine.
Čitavo lice, pa čak i stidljive zvezde koje su provirivale iza dva sočna oblaka od grožđanog soka, služilo im je samo kao podloga na kojoj bi se istakle. 
Pogled od tad nije mogla, a ni želela da skrene.
Tražila si me? zazvoni glas sa onim blago kotrljajućim "r" od koga ona zatreperi ,kao žica na harfi.
Uvek me tražiš po papiru,kada se razlivaš tvojim slovima,rekao je.
Znači ,ti si moj pokretač i moja inspircija,odgovorila je.
Ja imam mnogo oblika i ti si mnoge već susrela. Zamisli da postojim samo ovakav, jedan na svetu,rekao je dok mu je prikriveni,umilni smešak zaigrao na kraju usnice.
I jesi za mene jedan i jedini na svetu i ne vidim u tome ništa loše,prošaputala je.
Ali kako si me ti pronašla?Bio sam u mnogima i sa mnogima podeljen,a samo ti...ovakvog si me stvorila..
Branila se:Ja sam tebe stvorila?
Ti si me zamislila i oblikovala!
Pa postojiš li ti onda?,pitala je.
Postoji sve što možeš  da zamisliš, pa makar samo u tvojoj mašti,rekao je.
Pognula je glavu,da ne vidi da su joj se rosice u oku pojavile.Da li su oni stvarni ili samo ona...oh...
Njegova prilika poče da bledi, a njene crte da vraćaju pozajmljene linije slovima.
Budi strpljiva. Bori se. Veruj u nemoguće.On se nasmeši i obasja je svetlošću srebrnog, mladog meseca u kome je nestajao.
Pažljivo je prinela knjigu grudima ,uzdahnula ovog puta duboko,pruživši ruku zabrinutoj pratilji, da lakše ustane.
Pogleda po sada već sasvim modrom moru,zaiskri joj osmeh na usnama.
Kad tišina ćuti,zna da nije sama,svaki dan nova snaga za novi pokret...

Pustinjska

Uskrsla iz njenog sna ,obavijena svetlošću tajne sa aurom pojačanih boja,u novoj dimenziji postojanja,pustinjska ruža.
Od zaostalog zrna ,sačuvanog u pustinjskom beskraju peskovitih prostranstava,kada su i poslednje kapi vode isparile,iza zidina minerala gipsa i barita kristalizacijom,iznikao je prekrasni cvet .
Uvek drugačiji ne samo u oku već i srcu .
Ponekad ,kao rosa slankast,od suzice,ponekad kao užarenik pustinjskog peska,ponekad plavkast od zaostalih kapljica čaja,a najčešće kristalno beo od sedefastih misli.
Sve boje u jednoj jedinoj ruži poklonu trenutka ,sada.

Putem Svitanja

Bespomoćno lupanje koje je samo odjekivalo nebom,nestvarno plavim ,prepunim zvezda,bili su otkucaji njenog srca.Od sna koji je probudio.
Pogled na sat govorio je da je prespavala petnaest sati .Kako tako dugo?Opet su nešto izlili iz epruveta njihovog znanja.
Pokušava da se seti trenutka ulaska u san.Bezuspešno.Za sada.
A morala je da se seti..Ako se ne seti neće znati  ko je bdio umesto nje,nad njegovom srećom.Da li je uspeo da otkloni tugu  i uznemirenost,skupljenu u krajevima njegovih očiju ,iz dana pre.
A onda iznenada setila se,to jako lupanje njenog srca ,nije bio strah.Bio je to dodir njenog lica.
Pod zatvorenim kapcima osetila je blizinu.
Zna da je prošaputala:-Da li si stvaran?Da,jesam .Ćuti,prestani da tražiš lek u rečima.!
Sa naporom kapci  su se podigli.Videla je svoje ispružene ruke u trenutku kada je Zora sa odlaskom sna podizala zidove jutra.
Odnela ga.Gde?Možda dublje u njene snove..
Lagano je prešla rukom preko lica,da utisne dodir srca njegove jagodice,koju je nosio za nju, pokazujući put novog dana radjanog Svitanjem.
A njeno budjenje je zaplakalo za snom,i njegovim imenom na usni.Zbog probudjene brižnosti u razbarušenoj kosi boje kestena koja je ostavila miris užurbanosti sa puta napora.

Ključ ...

Iznenadna,a skoro svakodnevna pojava ludačkog,razdirućeg bola u glavi.Nigde se ništa na snimcima ne otkriva.Ponovo neobičnost u rekcijama njenog bića.Iznenada,u trenucima najsvetlijih raspoloženja,nepredvidivo,samo zaseče prvo,a onda muči..Naučila je da u delićima sekundi pre potpunog slamanja,zamrači sve.Sklupča se u obliku fetusa,umirenog disanja sa jakim otkucajima srca..
Tada je bez misli..Samo je bol..
Pred Svitanje,probudila se potpuno mokra,lomna,pomalo uzdrhtala..Sigurniji pokreti i bistrina pogleda vratila se posle tuširanja hladnom -toplom,pa mlakom vodom,naizmenično..
Drhtaji su zaustavljeni..Misli su počele da se nižu u prisećanju delova sna..
Boje,boje su se posle dužeg vremena pojavile prve,šarene,da bi ostala purpurna i pozadina plavetne..iz pozadine  zvonak glas..Misli da ludi..Glas odjekuje njenom glavom,baš kao kada ga je čula,nekad..Uzdrhti..
Pomerila je položaj tela da ga bolje čuje..
U položaju iščekivanja pojave..
"Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama.... Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo... I uvek sve odgađamo, kao u strahu od rešenja...Rekao sam strah ne postoji,da bih je utešio.. Ovako je mogućnost, cvetanje, prostranstvo želje..Sloboda... Sve je tu moguće, sve je pred nama."..
Govorio je naglas kao da se preslišava,pomislila je..
A onda je videla..Reči su bile upućene u razgovoru sa drugom osobom, ne sa njom..A da li o njoj?
Sama se pitanja nameću..To ona ne može da kontroliše..
Ona zna jedino da prepozna prostore nade,kao odmerenu milost,koja iznenada zna da čvrsne,baš kao što joj iznenada od letos taj bol u glavi stiže.U tim nepovezanim prostorima nade ,pojavi se sistem čuda ,jedinstvenost u postojanju,razarajući puteve praznine,koji je očekuju,a ona ne želi da iskorači....
Povoljna situacija u razvoju..gde gnezda ptica ostaju netaknuta,mada je vidljiva koncentracija lešinara ,koji kruže..
Izbegnut pakao,zbog poštovane Tišine ,koja je donela mir...pred olujama koje su se uskovitlale od strašnih lepeta krila i krivih kljunova tih lešinara,smeštenih na njihovim odvratnim glavama,da jače i snažnije kidaju..da bol traje duže..
A onda ,šćućureni na grani golubovi u jatu..različitih izgleda i boja..predosećajući nalet novog vetra ,oglasili su se predvodjeni snažnim a nežnim gugutanjem jednog ,medju tim mnoštvom..Tada se pojavio zrak sunca ,koji je ispratio njegov let gukanjem..

Urna

Danima kiši.
No,nebo ima posebne boje.To su samo pljuskovi kiše,koji donose radost i posebne mirise..U kombinaciji sa velikim delom netaknute prirode i čudesnog plavetnila mora ove jeseni,gde beličaste peščane plaže podno stenovitih obronaka prepunih zelenila izgledaju nestvarno.Malobrojni turisti ne narušavaju ovaj neobični mir posle letnje užurbanosti...
Noć se nadvila nad Messinom.
Nad starim drvećem neobranih maslina ponosno ,sa listovima na kojima se presijavaju kapi skorašnje kiše ogledaju se zvezde pojavljene izmedju putujućih oblaka noći.
Bademi su svili svoje ,nedavno obrane krošnje ,kao u stidu..pred pogledom starih maslinjaka.
Male naseobe smokava medju vinovom lozom,poigravaju se sa lakoćom,jer su ove godine zaradovale obranim plodovima stanovnike..I svi zajedno sa prelepim mediteranskim biljem šalju najlepše mirise koji se kupaju na površini kristalno čistog ,mora plavetne modrine koja menja valere pod pokretima nepoznatih struja iz dubine ,nezamislivih!..

Ona uzdahnu,posle dužeg vremena duboko,kao opijena prizorom satkanog od mirisa.
Pogledom sanjalice ispružila se do mosta,pod kojim jedna iz mnoštva, bistra ,sazrela kroz punoću bezvremene snage,reka neprekidno hrli u zagrljaj moru..
Sa urnom u ruci,na sredini mosta,odsutno gleda modrinu tame.Zvezda koja je nekad sijala i iza oblaka za nju pretvorila se u pepeo.Sagorela je u obilju sjaja,koje joj je nudila.Samouništila se u sopstvenom darovanju.
Sa urnom u ruci i srcem koje je prestalo da kuca ili ga ne čuje.A  ima uho.Zar ono ne služi za primanje zvukova iz daljine?
A kako se primaju zvuci sopsvenosti?
Da li vibracijama iz sebe,koje šaljemo napolje izgovarajući misao da bi se čula?
Da li je razlog govora smisao da bi se čula sopstvena misao?
Sa urnom,koja se zagrejala medju njenim dlanovima,na sredini mosta posmatra titravu svetlost i siluete zgrada u daljini istog dela ostrva.
Te zgrade u ovoj noći su omekšalih obrisa.Njeno srce se od prizora pretvara u kamen sećanja.
Dve stene u pustinji njenih grudi.Preko dana se šire a noću skupljaju,pa naprsnu od promena i stvaraju sve veću pustoš,i ona je počela da se gubi,bez vazduha.
A noć je modra,sa nešto neba pod zvezdama koje je ne prepoznaju,i kraičkom meseca koji u igri žmurke sa pljuskovitim oblacima,na tren osvetli njeno ispijeno lice sa lepim crtama iscrtane tuge.
Bol je boli.
I kada na momenat zastane,lice joj poprimi izraz iznenadjenja u iščekivanju.Čeka,da oseti ,kako opet dolazi,ali osnažen,jači,dužeg trajanja.
Kao nov dolazak otkucaja ,koji su sve slabiji ,kao i nada pod peščanom olujom nadirućih osećanja kroz sećanje,koja donose ne ludilo u lepoti ,već tegobnu prazninu ,pod praznim nebom beznadežja...
Neko izgovara ime...
Pobeleli prsti od stezanja urne u ruci..pre no što je otvori i pre no što oseti taj konačni oproštaj,kojim će se i od sebe oprostiti,svesno se izvukla iz svoje već pocepane kože..
Odraz je načinila poslednjom snagom žmureći,da bi ubrzo u nekom novom strahu,otvorila širom svoja dva velika oka,sa izgledom usnulog laneta,kako bi videla željeno mesto da sleti..tamo u onaj veliki grad i onu odredjenu ulicu kojom se kreća svake večeri u isto vreme..Samo još ovaj put!..
Sa sobom je nosila miris mora..bosonoga,izdužena,znala je koga traži i šta može da nadje..
Kao u pustinji gde se nalazi i smrt i novi život..Bosonoga je znala da  mora da umre ,onako sagorela ,smeštena u urni sećanja koja ne ostavljaju uspomene.
Da bi se on ponovo rodio,u novom krugu stvarnosti..
Da taj novi krug života nesme ona da dotakne nikada više..
Samo da još ove noći sagleda svoje izgubljene snove,izašle iz pocepane kože tela izdajice...

 Sa stisnutom urnom medju dlanovima ,čuje otkucaje srca ,gleda u pločnik unoseći u sebe sliku tragova koraka ispred nje..Poželi samo da šapne njegovo ime ali se plaši da naruši tišinu medju njima i mir koji je zavladao u njegovom krugu života...Plaši se da pridje bliže da ne bi osetio miris mora koji je ponela sobom..
Dah vetra lagano je pomeri sa njegove staze i ona u magnovanju,već nedovoljno bistrog pogleda pogledom u nebo nad njegovim gradom kao na dečjem crtežu zapiše zabranjenu reč zauvek ti!Reči čije je značenje zaboravio zauvek..
Bez zvuka ,spustila se na most sa koga je uzletela.otvorila urnu poslednjim atomima snage,i delić po delić pepela spuštala niz reku,kroz sećanje i na one koje su bez zluradosti na licima u želji da joj pomognu ,šetale onom palubom sa zavodničkim iskricama postavki,kako bi oponašale nju..
Pogasila su se svetla grada,ugasile su se malobrojne zvezde,ugasila je glasove u sebi,da misli ne mogu napolje...