Kad bi...

Kad bi čovek mogao reći ono što voli,
kad bi čovek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svetlosti;
kad bi poput zidova što se ruše
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
kad bi čovek mogao razoriti svoje telo,
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koja se ne zove slava ili sreća,
nego ljubav ili želja,
ja bih konačno bila ona, kako sam se zamišljala,
ona što svojim jezikom, svojim očima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi.

Ti i Ja

Upoznali smo se u praskozorje vremena,Ti i Ja!Ti si me poznavao još pre nego što sam obukla svoje telo na sebe!Ti u meni ,Ja u tebi!

Milorad Pavić

"Jedan Rus kaže da se vreme
Zaustavlja u materiji a teče u energiji
Ja mislim da naše Sada, naš život
Nastaje na preseku večnosti i vremena..."


Beskraj u bezvremenu - Mi zajedno,Jedino Sve!

Usne - Goran Tadić

Napućim usne, ljubim vazduh i molim ga da postane vetar,
do tebe da odnese to malo nežnosti, što umem da pružim...

Biti Ti...

Ne mogu ni da zaspim,
a ni da se probudim.
Jedino tebe nema,
a samo ti postojiš.
Lepše je biti pesma nego pesnik, a biti ti,
više od oboje.- Matija Bećković

Ljubav i ...

Volim tvoj palac na nozi.
Volim ga i ljubim.
Oblizujem ga i grickam kao lilihip.
O, moj slatki dragi, šećerlemo moja,
Ljubim te,
Od palca do vrha nosa,
I izmedju.
Šta bi na ovo rekle moje druge,
Žalopojne muze i frigidne Eve -
Deve bajne,
One što na usta radjaju,
I u muškim cipelama gaze?
Šta bi rekle,
Na ovo tako nisko spuštanje usana,
Na beskrajno svijanje vrata,
Na nadugačko i naširoko pričanje
Mog jezika po tvom telu?
Jer ne mogu prestati da spuštam usne
I da svijam vrat.
Opet i opet. - Radmila Lazić

Grlim te

Grlim te
i kao da grlim
sva polja izrasla u maju,
ustreptala pod kišom,
s mirisima prosutim nad našim nebom.
Jedna ptica sleti
i sašaptava se s biljem
izraslim u tvojoj kosi.
Jedan leptir,
usnuo u sokovima
usana ti,
napušta poljanu;
gledam kako raste, nebo natkriva
bojama,
zemlji Sivo
da u pohode ne krene.
Grlim te
i kao da grlim
kaplju prozirnu
iz koje se Duga rascvjetava. - Sanela Kuko

Naša noć

Ćute trenuci sećanja
pred uzdahom istine jasnog sna
Žudnje daleke
još samo vrisak ne zna
Daljinu sasvim da sakrije
u mojoj sobi 
dok pred ogledalom Sudbine
stojimo nas dvoje
odeveni odorama golotinje
u prevelikoj čežnji
da smo i od Sna veći i bliži
Zagrljaju Svitanja u nama - Andjelko Zablaćanski

Zaljubljeni dan

Ovaj je dan
kao otkinut list,
samo tišina
i zrak i ti,
on je zarobljen
u velikoj krletki sunca
koju si nosio kroz ulice,
ovaj je dan uhvaćen
u mrežu tvog lica,
i ne može se izvući,
ne može se otkotrljati
poput lopte
natrag do mojih nogu
On je ptica
koja ne diše,
koja se ne čuje.
Ovaj sam dan izgubila
i ja se više ne sjećam
njegova okusa,
ti si
njegove obline,
sasvim očistio,
ispraznio, prozračio,
taj dan zbog toga (postao)lagan,
poletio je poput balona
nekamo izvan mene
da bi postao oblak ili kap kiše,
taj dan,
potpuno se osamostalio
i ostavio je za sobom
samo tebe. - Irena Vrkljan

Ti..

- Pod tvojom usnom sni violina
u violini pesma, u pesmi plod.
O kad me dodirnu usta tvoja:
harfa se boja prospe u svod.

- Prsti su tvoji vidre vedre
što se u igri tope.
Ćutiš li kako iz moga struka
iskaču antilope?(E.K)

Volela bih

Volela bih da zajedno
čuvamo Micka
i da krijući
jedno od drugog
pričamo sa njim.
Volela bih da sam negde
mirna i odsutna
i da najednom negde
osetim tvoje usne.
Volela bih da ti tiho
govorim na uvo
tako o tome
šta bih volela.
Volela bih da te 
volim uvek više,više
jače,jače - Najjače!

Dobro jutro ljubavice!

Školjka

Školjka nad nama se sklapa
dok rumen neba kapa
rosom nežnom
kupajuć' vlati,
mi čisti u pozlati dana
kad brana
popušta
i bujica plavi kristalni svemir.- Radmila Vukadin

Svemir

Tvoj osmeh i moj.Volim te!Dok nebo nad nama plesom daljine osvetljava put...Naš Svemir!Sa Tobom,Svemir u Svemiru!

Nije sve

Prostor vremena
U kojem se nalazim
Prisutan
Od dalekog juče
Do dalekog sutra
Misleći
O tebi
Ali to nije sve...- Mak Dizdar

Nežnost

Treba sanjati
Sad znam da je život bez snova
Kao nebo bez zvijezda- Željko Krznarić

Plamti....

Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake.
Pod nama gori zemlja!
Nebo plamti više nas!
U ovoj noći su tvoja usta kao izvor!
U ovoj noći najmirisnije trave su tvoje kose!
U ovoj noći jedino žubori tvoja krv!
Samo reč ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi.
Buktinja je ta na mojim grudima
I zbog toga toplo sanjam život kao na zvezdama....

Ljubim te

Ljubim te noćas
Noć je naš dom i naše su odaje
Tamo gde ih spremiš
Gde nam pripremiš mesto za snove
Pomalo obučena i pomalo razgolićena
Takvo se što za ništa ne prodaje
Ne menja se za za nikakva blaga
Ljubim te noćas
Po našim zaslugama te grlim
I samo prozor otvaramo
Da nam zvezde zamirišu
I po jastuku nam se razbeže
Blaženo sve ono što je u nama Pa nas tako ima
Pa nas tako veže.- Željko Krznarić

Iz šarenog mnoštva

Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom...
uneo sjaj snova dugama prepleten.
Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje. 
 Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali ne dam nikom da mi gasi snove.- Dragana Konstantinović

Da

Jednostavno, volim te - Phil Bosmans

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne veruješ to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka... 
Što se mene tiče,
ne moraš biti nepogrešiv,
bez grešaka i savršen, jer:
ja te jednostavno volim.

 

Poruka

Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.
Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,
 Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.
 Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.
 Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.
 Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše
- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.- Mika Antić

Možda...

Ovo ljudsko obličje je kuća za goste.
Svakog jutra - novi namernik.
Radost, potištenost, pakost,
- naiđe neka kratkotrajna svest
kao neočekivani gost.

Dočekaj ih i posveti im se svima:
Čak i ako su samo obilje tuge
što ti silovito pomete kuću
i iznese iz nje sve pokućstvo, ipak -
prema svakom gostu postupi časno.
Možda te isprazni za
neku novu radost.- Rumi

Voleti

Šta može čovek medju ljudima,
osim da voli?
Šta može, pitam, biće koje voli,
usamljeno, dok se svet okreće, osim
da se i samo okreće, i voli?
voli ono što more ostavlja na plaži,
ono što sahranjuje, i na morskom povetarcu
so, ili potrebu za ljubavlju, ili samo želju?
To je naša sudbina: neograničena ljubav 
i u praznoj školjci ljubavi strašljivo strpljivo
traganje, za sve većom ljubavlju.
Voleti i samo odsustvo ljubavi u nama, i
voleti prećutne vode, tihi poljubac i beskonačnu žedj.
Karlos Drumond de Andrade

 

Sanjaj

Sanjaj o letenju,
ali leti,
ne onda,
kada si sigurna u svoja krila
već u iskrenost
svoga neba

Ratko Petrović

Šapat

Prenesi...

Prinesi usnama noć, dahom je zagolicaj
i slatkim, bezobraznim rečima pozlati,
onako kako to meni radiš
kad ti se hoće,
a uvek ti se hoće,
jer ti se može,
pa se i meni može...
Prinesi usnama noć, dahom je zagrej,
nek’ se preznoji od želje da te ima,...
Prinesi usnama noć,
nek’ joj bude onako
kako bi noćas trebalo biti meni.-Goran Tadić

Još samo...

Još nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.- Mika Antić 

Radjanje proleća

Na platnu njenog života boje proleća.Donete glasom,punim melodije ,od kojeg se mrak spuštao i dizao,
kao zavesa a boje razlivale u letu ritma.Tako je kist u njenoj ruci zabeležio trenutak izmedju igre grana na vetru,svetlo-tamne noći.
Dan koji je prošao samo je zveckao u prolazu ritmom napuštenosti.Bila je radosna...Zaboravila je neveseli dan.
Prepustila se silini samonikle nežnosti .
Tako je On doneo proleće i postavio ga izmedju njih.
Kao Radosnicu koja se zadržala na pijedestalu njihovih susreta. 
Kao njegova otkrića novih galaksija
za njihova putovanja.Pod kišom meteora,pod sjajem zvezda repatica koje su na njih spuštale zvezdanu prašinu.
Milujući vetar natopljen toplinom njegovog daha za njeno disanje.Magija....Puf...Paf...
Zagrljaj...Pesma slavuja...i jedna drugačija noć po kojoj zvezde trepere ali sa oblikom prvih vesnika proleća.
Osluškujući eho umilnog glasa,izrečeno utisnuto duboko odvelo je u san...

Zvezdana prašina

Uživa u trenutku koji joj pruža njihovim susretom.Zaboravlja razlog njihove razdvojenosti.
Svetlost kojom je obasja ispuni je melodijom zvučnosti, izrečene ili napisane reči.
Muzika noći,koja odmiče ka ljubičastom susretu izmedju svitanja i noći...
Vreme u bezvremenu..
Nežnost umilne reči,zvonko useljava njen sluh.
Zbog prirode njegovih reči,rasporedjenih samo njemu svojstvenim načinom,kojim dodaje tempo.
Ritmom se obojeno stopi,sasvim prirodno i lako u istost poezije njihovih srca.
Uzajamno dejstvo dve pojave u dva tela,koja dišu isto.Vibracije iste frekvencije horizontom ..
Zvezdana prašina rasuta prostorom izmedju..Novi vetar na dva kopna...

Stairway to Heaven

Pogled joj luta dok on brodi u njenom oku.Malo je nesnadjena.Neplaniran tren.Osetljiva od nedoumica...
Da li reč trag označava samo ostatak onog što je bilo,postojalo?Ili....Kako ih ne razume?!
Kako oni ne razumeju njenu uznemirenost...
Može li drugačije da se saopštava?..
Kakvi su to trenuci od kojih je satkan život?
Zar je stvarnost kao plastelin za manipulaciju?!
Kao likovni globus u dosluhu sa vremenom,tako je istražuju...
Ljudi u belim i zelenim mantilima,sa maskama..
Ne, ne čuvaju oni nju sa maskom.Čuvaju sebe od nje.

Umetnici znanosti njihovog zanatstva.Ili življenja?
Ako nekome slučajno odlože korak ka stepenicama do neba?
Alegorija!Bliska simbolu i paraboli.Tako je zapamtila.
Zbog smisla koji ne leži u pojavnosti,već u značenju iznad njega..
Da li je ona gubitnik ili oni?Od života.
Kako to izgleda pod lupom.
Oh...samo je sustižu reči,dok na terasi tišina sanja.
A ona prinosi ruku srcu.pod prstima joj tragovi zvezdane prašine,koja veje,sjaj i lepotu,
primljenu iz daljine,koju voli,jer njegovi koraci odzvanjaju u ritmu srca,njihove košulje za dvoje...
On će ..da on će..jer on je..da on je,krišku svoga neba poslao da ona osmehom diše..

Boca Žvrljoca: Osmeh dana

Boca Žvrljoca: Osmeh dana: Nebo ispisuje ime.Spušta kišu ljubavi laticama njihovog cveta.Vetar miluje nežnošću staze ,kojima se kreću. Luka njihove stvarnosti ima s...

Razliveno...

Šapuće nežne reči koje ih oboje opijaju.Govori joj prelepe reči koje je omamljuju.Čvrsto vezani žudnjom u požudi.Rastegnuti izmedju očiju i stopala i vrhova raširenih ruku.Mednim usnama klize im ukusi.Pred očima razlivene boje tananih nežnosti.U snovima noći isti nedosanjan san,nastavlja da sanja po danu..I san u san prelazi,na stopu od stvarnosti...
Bez priče sa Mesecom, a u plesu sa zvezdama...I nema nedostajanja...I ima nedostajanja..
Žar noćnih ptica rasplamsa se u svitanju..
Zagrljajem Zore i Svitanja uz tihu muziku Jutra....
Njene oči ispunjene njegovim likom...dok ga posmatra u budjenju Vatre...On kaže:"Ko je objasnio Plamen?"..
Ona kaže:Plamen si Ti...
Sa očima boje badema sa usnama na kojima spava uvek njen poljubac..
I načini joj stazu ka srcu gde žive oboje voljeni..
Medju dlanovima ,nežno i lagano iznedre maleni zagrljaj..
On na njenoj liniji života,Ona na njegovoj...
Čuva je..Bdi nad njom..Čuva ga ..bdi nad njim..Bljesak darovane ljubavi obasja dan..Razlije se duga  u otkucajima pod košuljom za dvoje..

Vetrom

Ovo je dan koji joj se čini neobično dug.Spojen sa noći.
Cvetovi otvoreni noću.Mislima.Samo tako je mogla do jutra.
I sigurna je da je od njega naučila da i ona bude poput Vestalke.
Ta čuvana vatra greje najlepše 
Kada se neko uplaši.ona je sigurnost,ohrabrenje...
Tako su lepo padale po njoj sve te darovane latice..a žar je razvijao onaj topli plamen...
Latice su bile i kapi potekle niz njene obraze u jednom trenutku..Miris ih je osušio donet vetrom.
Vetar se ranim jutrom utišao.Ona se smirila.
Pre no što je ušla u tu salu,osetila je njegov nemir,
koji nije odmah prepoznao..
Zato je duboko udahnula,i mislima mu poslala poruku da može podići svet.
Melodični glas koji voli,donet Ružom vetrova odveeo je u polusan.
Muzika je bila sasvim tiha.
Reči niz nežne usne slivene stigle su kada se probudila.
Očima ljubavi,kao miris njihovog pogleda.
Stisnuta ruka upila je dlan koji je držao.
Nemir je odneo vetar u kljunu kormorana,koji je ponirao u mutne dubine.
Rečni galeb nosio je želje primljene od ovog morskog.
Strukovi visibaba povijeni od vetra.Ljubičice one prve,
stidljivo su izronile glavice.
Miluje im latice pogledom
Zna da će one cvastima oivičiti stazu kojom se kreću.Zajedno...
Poruke nežne,reči blage..Zagrljaji..
Dišu i udišu predvečerje vetrova pomešanih mirisa ...
Želje u ostvarenju..Ogrnute ljubavlju..

Meko...

Meko,a daleko!Dotaknuto snovima.Sjaj u kontrastu.Utiskuje se stvarnost.Rasparčana komadićima lepote.
Zaslepljuje.Ne razdvaja.Samo se teže diše.Toplinom koja se širi.Udisajima nežnosti.U dalekoj stvarnosti.Ruke drže vrpcu...
Dah..Isto...I bezizbroj kapi,nalik ovoj kiši.More raste...
Širi se..Daje mi noć za one posete..Lepotom odisaja.
Kretnje na horizontu..Meko od uzajamne ljubavi...Mirisi koji pojačavaju žedj...Žedj koja se ne napaja..
Jača,smelija..Aure nam isijavaju u lepoti...Glas u šapatu podrhtava...Odjekuje njegov zvonki rušeći daljine...
Spontanost,jednostavnost,lepota istosti...Iza spuštenih kapaka naslućeni dodiri..Baršunasto nežni klize...Uvezana vrpca ruku...
Na usnicama zraci sunca  izlivaju med..klizi do dodira...
Ušuškani u meko..pogledom izmedju trepavica...Spušta se noć!

Nebesko...

U krhotine moga sna,svojim brižnim dodirima,
u zanosu vrućih poljubaca  se razbuktavaš
 Nikako slučajno, već čvrstim dahom velike čežnje,
ljubiš moje krhke obrise.
Bezglasno i pažljivo,
polažeš u moje zjenice osmjeh
i dok šutljivo prilaziš mojim usnama,
ispunjavaš me neprimjetno svojim tijelom.
Postajemo čudesan plod
nepregledne ravnice osjećaja
i kao rijetki sretnici uspijevamo ući
u tek probuđene krošnje mjesečine
i zaboravu prepustiti nemir.
 Znaš me prepoznati.
Iako je moj glas,
još uvijek bojažljiv,
nježno iz mene uklanjaš prošle snove
i tako ranjive, neponovljivo tiho smiruješ.
Pitaš otkud toliko nebeskog veličanja
u našim zagrljajima
i kako to da smo uspjeli,
zauvijek izaći nepovrijeđeni?
 Moram ti reći, možda ustvari i slutiš,
ove smo noći započeli ljubavlju cvjetati
i nikada se više nećemo usamljeni svlačiti,
jer su se tvoji zlatni prsti puni sunca,
zapleli u moju kosu,
a moje su usne postale
užareni izvori tvojih uzdaha. -Zal Kopp

Izbor teksta:Birdy Fly,photo: apticelete

Do neba

Moje nebo nije daleko.
Na granici između doživljenog i nepoznatog
krilati carinici pretresaju moje presmrtne ostatke,
proveravajući verodostojnost tvog potpisa na mojoj duši.
Ne umem da te opišem.
Ponekad te u vetru zapišem
i čekam da se prepoznaš,
Znaš mene, brinem i zbog manjih stvari,
a kako neću brinuti šta ćeš sanjati.
Nije mala stvar, snovi su to.
Zapamtiš slike, pa izgleda
kao da se stvarno dogodilo.
E, zato treba stalno da se mazimo,
da nemaš vremena da sanjaš gluposti.- Goran Tadić

Nateraj me

Kako se usuđuješ da mi nedostaješ
tek toliko da sam na ivici jauka kada uzdahnem?
Umeš bolje.
Nateraj me da se još više sklupčam u svoje misli,
u nadi da ću pronaći način da ispunim zavet
koji tek treba u tvom prisustvu
da svečano saopštim nebu.
......
 
Nateraj me da ovog časa umrem,
ako se ovog časa ne pojaviš
na vratima mog izgubljenog sveta,
čiji si pošteni nalazač
i koji pripada tebi više nego meni.Hajde, umeš da mi nedostaješ
bolje nego što mi nedostaješ. - Goran Tadić

Sve i sve...

Ne umem da se sakrijem iza tri tačke,

koje nas na najbolji način opisuju.

Zapišem ih kao zvezde,

misleći da će te svetlucanjem zavarati,

 da ćeš nekog drugog u njima prepoznati,

ali ti tako lepo umeš da čitaš,

milina te izmisliti i zamisliti.

Čitaš me kao pesmu,

Kada me pročitaš, uspavam u tebi

ono što se probudi dok čitaš ljubavne pesme.

Ipak, čitaš me, jer na pesmu ličim.

Zbog tebe se pišem, da ti osmeh izmamim,

da me recituješ, sričeš, da me ne zaboraviš,

da me na jastuk prepišeš i po meni dišeš,

da se čudiš, kada me nesvesno citiraš,

Još uvek se pišem, mada mi srce drhti,

Upiješ me očima, pa se zagrcneš,

kada svoje reči prepoznaš u mojim....- Goran Tadić

Miris

Pod pritiskom mojih vrelih reči,

otvorila se, kapnula kap sebe,

dovoljno da osetim šta u njoj osećam.

Duša, dakle, ima miris?

Prelepo mirišeš, rekoh.

Tek ćeš da osetiš kad budem u tvojoj koži,

reče i razli se svud po meni, a ja, sunđer.

Ista kap na tuđoj koži ne miriše isto,

a moja koža nikad više na sebe neće mirisati.

Goran Tadić

Fališ mi...

Ne razumem razum.
Petlja se u stvari koje ne razume.
Srcu je lakše, ludost mu je opravdanje.
Zato, valjda, stanuje kod mene.
.....
fališ mi kada ne znam šta bih sa sobom,
fališ mi kada znam šta bih sa tobom.- Goran Tadić

Neprestano...

...a žulja me srce, jer strepim

da ćeš mi saopštiti da sam ti dosadio./la

Kako i ne bih, kad te neprestano volim?-Goran Tadić

Umem da te napišem,

a ne umem da izmerim

... koliko te volim.

Oni...

Njihove boje su razigrane!Boje njihovih misli slažu se izmedju osećanja.Njihova ćutanja u udaljenosti
bojena su mirisima.Na osmesima njihovih usnica sanja sočni poljubac boje!Ruke su im pune izraslih cvetova 
puzavica koje upliću niti,za najkraću stazu puta gde kao putokaz njiše se zagrljaj beskraja!Plavetnilo iznad njih i miris tišine koja voli.Kao poljubac koji priča više od svih reči.

Najjače...

Zagrljeni pijemo samu žedj!Najjače!
"
i sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako...."Mika

Umesto...

..."umesto da izvade crtež iz knjige, da ga stave
u dlan i odvedu u šetnju, ili da nacrtaju na
ruci sat i da to bude tačno vreme njihovoga
života,
evo šta oni rade..." -Mika Antić

Drugačije...

A onda....

"S nogama sediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno - na svetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dete"

Pomislim da je pisano za mene....

"Reč ljubav tek tebi mogu dati
sve drugo je nevažno, lako,
za te - svet ću preimenovati,
samo ako ti želiš tako..." - Boris Pasternak

Promene

Pitala se kako mogu da primete promene na njoj ,kada pri tom nije izgovorila ni jednu reč?!
Onda je zaključla da po držanju njenog tela i pogleda to rade,zaključuju...
Neverovatno ,površinsko posmatranje.
Pomislila je samo kada bi znali,njen On,njena ljubav,
bez pogleda i bez njenog glasa,najčešće,samo na osnovu dve reči 
ili znakića,On tačno zna,preciznije skoro i bez njih,on zna kada se nešto bitno dogadja.Prepoznaje svaku njenu promenu...
Da bi im pojasnila njihovu grešku i uzrok promena,uradila je nepredvidljivo za njih..
I dobili su mogućnost zaključaka ,spoljašnim izgledom nje..
Naravno da su pri tom zaboravili da je već skoro tri meseca debelo lažu,obećavajući joj iz nedelje u nedelju slobodan vikend.
A to su dozvolili samo jednom,od one ,još uvek bez efektne intervencije,koja je po njihovoj priči bila benigna,
a samo trenutak je delio od odlaska,put zvukova labudove pesme...
I zato je sama izvela zaključak i rekla im je,promene mogu biti vidljive,saznajne,onom ko je ne samo zagrebao po njenoj površini,već ko je zaista svoje vreme darovao i zna šta ovo znači:
"...prelazim preko lestvice oduševljenja, da zatim siđem u najizrazitiju setu; od srdžbe prelazim na pomirljivu blagost, od razboritosti na uzbuđenja pravog bezumlja.
Na dnu moje duše zbiva se, što i u morskim zalivima naizmenično se javljaju plima i oseka."...
Ko zna šta će pročitati u njihovom izveštaju posle toga...

Ponekad...

"Ponekad mi se još u očima
usire daleki vetrovi....

Tu neće moći da pomogne nijedan očnni lekar:
nama su duše razroke jer gledali smo široko,
široko kao kraj u kome su nas okotile
matere naše ružne i voljene
zelene od loze i kiša,
žute od sveca i ćutanja,
i plave od uspavanki i veselja.

Šta ću ja u ovoj tišini
kad sam za nemire stvoren?
... Sunce mi se kao svrdlo uvrče u potiljak
i poslednji se osmeh od moga daha zborao....

Šta mi vredi da izvirem
i svake noći sanjam da ću odlutati nekud,
kad sam izgubio ušće,
pa se smušeno osvrćem i kotrljam preko obala
pod nebom
preoranim sunčanim zracima.

Pokušao sam najiskrenije, ali ne razumem se u kamenje što miruje
i to mi je sva krivica.

Možda sam samo zbog ljuljaški imao obraza
da ostanem ovom svetu u gostima.

Inače, šta ću ovako divno lud sa ovih 25 ptica
u mojoj krvi i kostima?

Možda postoji nekakva molitva koja sve rešava
i sve oprašta.
Možda i u kockama uzidanim u drumove
živi nekakav nemir neprestan i dug.

Ali šta ćemo kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako, i ponovo,
i ponovo u krug.

Šta ćemo
kad smo se mi trudili sve da razumemo a nismo sve razumeli?

Mali,tihi trenuci

Mozak mi je lutao. Mislila sam na sledeće: mislila sam kako svakog dana svako od nas iskusi nekoliko kratkih momenata koji imaju malo više rezonance nego drugi momenti – slušamo reč koja udara u mozgu – ili možda imamo malo iskustvo koje nas vuče iz nas, premda samo nakratko – delimo osmehe,one iz kurtoazije uz klimanje glavom, recimo, ili nam stranac pruža komad hleba da nahranimo galebove u laguni; sitna deca započinju sa nama konverzaciju o "Snežnoj kraljici"a mi bi na Festivalu da odgledamo "Princa žabu" ili doživljavamo epizodu kao onu koju sam ja imala sa negodovanjem,zbog ispračaja stare godine!
A da smo prikupili te male trenutke u beležnicu i pogledali ih posle nekoliko meseci, videli bismo određene trendove kako se izdvajaju iz naše kolekcije – javljali bi se određeni glasovi koji pokušavaju da govore kroz nas. Shvatili bismo da smo imali sasvim drugačiji život, onaj za koji čak nismo ni znali da se odvija unutar nas. A možda je taj drugi život važniji od onoga koji držimo za stvarni – taj iz-dana-u-dan svet nameštaja, buke i metala. 
Tako da su možda ti mali tihi trenuci istinski događaji koji stvaraju priču u našem životu.Nalik snovima iz kojih se nerado izlazi!