Pred strogim, osornim pogledom užarene zvezde osećala se kao stvorenje iz morskih dubina, oktopod recimo.
Na njenom licu onih par ožiljaka nisu podnosili sunce.Hodala je u pravcu,koji je vodio po inerciji njen korak.
Zamišljena, mada više zalutala u sopstvene tokove misli, stigla je na mesto gde voli da sedne, ispod široke krošnje vekovnog drveta.To mesto ima nešto u sebi,gde ona nalazi smiraj svojih misli,i prijatnih sanjarija.
Danas joj je trebao smiraj.
Primetila je da uvek kada se njeno raspoloženje popravi,oni se potrude da ga pokvare...
Uporna da podnosi bol i umor,sada je osećala samo umor.
Psihički bol je nekako već srastao sa njom.Onaj fizički od još uvek nerešive glavobolje,sam ju je rušio.
Toplota koja se nagomilala tokom leta još uvek nije želela da se ukrca na svoj brod za odlazak, već se polako isijavala iz zagrejanog tla, omamljujući ljude na obali i vodila ih je u tihi spokoj.
Uživala je, opijajući se pejzažem i hraneći tišinom.
Svežina mora suprotstavljala se toploti,pomoću nadolazeće večeri .
Duga, laka i tanka ogrlica, samo delić onog što je nosila na sebi, stezala je kao omča. Vukla je nadole, ka utrobi zemlje iz koje je potekla, nateravši je da pogne glavu i gleda svoje pogrešne korake u pesku...To gušenje je ustvari od nemoći glasno izgovorenih reči..
Trgla se..Prethodne noći je silno pogrešila.Prepustila se struji,koja je iz nje izvukla zabranjene reči.
Reči i slike,njena nekontrolisanost...Ona nema pravo da ih upotrebljava..A to je uradila,ponovo...
Ponovo.Po koji put.??
S knjigom u ruci i pogledom koji u plavetnilu morskog bespuća traži smiraj,prepustila se!
Ubrzo za nju nije postojalo ništa osim ovog mesta i ovog mora i hartije koju bi ispila do poslednje reči.
Voli takve trenutke u kojima joj stvarnost dopušta da je popunjava kao bojanku.
Kist njenog pogleda, snabdeven materijalom snova i mašte, preko sivih stranica nanosi različite nijanse, ne mareći za linije i sklad.
Sa svakim potezom, ona udahne,ali plitko.
Nedostaje joj onaj duboki,naučen udisaj.
Zatvori oči na trenutak,trenutak koji joj donese
iznenada, saznanje da ovu knjigu nije morala da boji, ona je sama treperila kao kaleidoskop.
Uzbuđenje koje je nosila čitavog dana materijalizovalo se sada,u vidu kolibrija u dnu stomaka.
Bilo je to suludo, ali osećala je njegova krila kako joj ne daju mira. Slično igri leptirića kod samo male pomisli na njega.I u trenu, meke, sjajne korice čitav spektar boja pretvorile su u zaslepljujuću belu koja je pozvla da uđe u svet stranica.
Nije oklevala.
Zašuštaše stranice,u pozivu,u pozdravu..
Počela je da čita, ali slova, njihove crte, obline, kukice i kvačice, u njenom umu izgubiše svoju krutu formu i značenje i postadoše puke konture ,njega od hartije.
Jasno ga je videla pred sobom; vitkog,visokog ,hitrog, sa onom tananom nežnošću, sa svilenkastom kosom u odsjaju meda,od zraka sunca,i srebrnkastom prelivu nekolicine vlasi, kao jedinim ukrasom.
Ali znala je u svakom trenu da je od papira i da ga vetar može odneti.
Kako si?
Pogledi im se susretoše.
Njen pogled od čokolade, video je sebe u zenicama očiju koje kao da nisu imale granicu. Kao nebeski svod u trenutku pomešanosti ružičasto braonkastih boja pred noć, tako su i one obuzimale iskonskom tamom svemira i beskrajne dubine.
Čitavo lice, pa čak i stidljive zvezde koje su provirivale iza dva sočna oblaka od grožđanog soka, služilo im je samo kao podloga na kojoj bi se istakle.
Pogled od tad nije mogla, a ni želela da skrene.
Tražila si me? zazvoni glas sa onim blago kotrljajućim "r" od koga ona zatreperi ,kao žica na harfi.
Uvek me tražiš po papiru,kada se razlivaš tvojim slovima,rekao je.
Znači ,ti si moj pokretač i moja inspircija,odgovorila je.
Ja imam mnogo oblika i ti si mnoge već susrela. Zamisli da postojim samo ovakav, jedan na svetu,rekao je dok mu je prikriveni,umilni smešak zaigrao na kraju usnice.
I jesi za mene jedan i jedini na svetu i ne vidim u tome ništa loše,prošaputala je.
Ali kako si me ti pronašla?Bio sam u mnogima i sa mnogima podeljen,a samo ti...ovakvog si me stvorila..
Branila se:Ja sam tebe stvorila?
Ti si me zamislila i oblikovala!
Pa postojiš li ti onda?,pitala je.
Postoji sve što možeš da zamisliš, pa makar samo u tvojoj mašti,rekao je.
Pognula je glavu,da ne vidi da su joj se rosice u oku pojavile.Da li su oni stvarni ili samo ona...oh...
Njegova prilika poče da bledi, a njene crte da vraćaju pozajmljene linije slovima.
Budi strpljiva. Bori se. Veruj u nemoguće.On se nasmeši i obasja je svetlošću srebrnog, mladog meseca u kome je nestajao.
Pažljivo je prinela knjigu grudima ,uzdahnula ovog puta duboko,pruživši ruku zabrinutoj pratilji, da lakše ustane.
Pogleda po sada već sasvim modrom moru,zaiskri joj osmeh na usnama.
Kad tišina ćuti,zna da nije sama,svaki dan nova snaga za novi pokret...
