Zagrljaj noći

 Ima osećaj kao da je  poluprisutna.
Da li zbog meseca koji se na kratko pojavio,kada su  ga prekrili tamni,nedobronamerni oblaci.
Ili je zbog te promene vremena ,a pre par dana se sunčala u kupaćem kostimu,ili je ta cela promena kulture,i ostanak i u danima vikenada,na ovom mestu...
Oduvek joj je loše išlo mirenje sa stvarnošću.
Kao dobro poznati sanjar vremena,na trenutke se prepuštala,pa je tako i intenzitet ,prvobitnog stanja slabio...
Prigušena svetlost,njeni laktovi oslonjeni na pola butine.
Dlanovi puni njene brade i obraza.
Oči,ah oči,na trenutak zatvorene,kada duge trepuše zagolicaju,pa širom otvorene nalik pogledu iznenadjenja,pa onda poluzatvorene,kada i mali stidljivi osmeh zatreperi ,i vlažna usna ugrize ime u dozivu...
Posmatrala je ugašeni monitor pred njom i bljesak bele hartije sa leve strane,po kojoj se prigušena svetlost zaigravala,na momenat obasjavajući olovku koja se pokretala,valjuškala pri pomeranju njenog tela u ponekom dubokom udisaju.
Hoće li prstići zaigrati sa olovkom ispisujući sve one reči inspirativnog nadahnuća dobijenog od obojenih susreta letom ptica,ponad obojenog  neba,do visokih vrhova,nad kojima jezde jata Vranolikih mudraca,koji  srebrne tajne otresaju sa krila,iz kojih niče iz onog nestvorenog korena,visoko drvo,sa koga će se uzbrati pravi plodovi saznanja,posebnog ukusa.?!
Zvuk pesme ponekog zastalog zrikavca koji je ugasio pitanje u njoj,raširio se prostorom.
To su trenuci noći kada zaboravlja da je u sterilnom svetu Božanstva zdravlja...
Zatvori oči,utone u san,otisnuvši se plavom pučinom u zagrljaj mornara..

Kakav dan

Pet i petnaest.Mrak je još uvek.Vidi ulično svelo.
Šta je probudilo?
Iznenada hladan vazduh,donesen sa mora koji udara o brda i kao bumerang se vraća hladniji.Ima takav utisak,jer pomalo drhti.Navlači pokrivač koji je morala da traži jer su joj noge očigledno bile nemirne,a  on na podu!
Ili je probudio gromki,zvonak smeh..
Zašto se tako jako nasmejao?Šta je to ona rekla?...
Priziva sebe iz sna,njega u njenom snu..
Jedino mesto gde su uvek zajedno,gde se sreću..od prvih dana..
Da..seća se da mu je rekla da veruje da jedino on može da je izleči,jer poznaje sve u njoj..i sve njemu njeno pripada,i onda je nabrajala:srce i jetra,oba bubrega,mozak i sve iluzije..i on se zato nasmejao..i smejao se sve glasnije što je ona više pokušavala da ga ubedi da to jeste tako ...i onda njene reči,koje jesu: 
"Ti jesi ja. I Ja ne postoji ako nije Ti. ..Oduvek Te volim. Samo to i umem.".
A ustvari eho tog zvonkog smeha, iz srca je odzvanjao u njoj..
Osmeh na njenom licu,jer je pomislila da je konačno našla prave reči da mu kaže...
Blesava je,pa njemu ne treba reći,on zna,on je oseća..I od te misli svemiri narastaju kao mehurići i ponovo nestaju u moru uzročnosti...Njeno stanje...Uvek kao prepreka...A tako su srečni na ovom slivu,nad kojim Ptice lete..

Sličnosti

Vreme se meškolji. Noć se prikrada nad morem zaklanjajući  stidljivo sunce.
Lepa jesen u produženom letu...
Glavobolja je trajala samo par sati.A taman se ponadala...
Intenzivna i jaka...
San kratak ali okrepljujući.
Zato je još budna.Pije čaj od džumbira sa limunom.
Još od proleća.Čak i kod kuće kada  je bila.
Jedino u onih par nedelja u manastiru,pila je neobične čajeve ,od uzbranih biljčica izmedju stena.
Dan se skrtio i pohode je noći bez pesme zrikavaca..Bojene!Čežnjom.
Čežnja!
Kako da opiše to stanje koje se u njoj kupa,izgladnelo,i skriva duboko,tamo ispod njenih rebara,penjući se do najtoplijeg mesta u njoj.Pohranjuje je i uvećava uvek.
Do momenta,u kome je neće iskoristiti sama.
Do momenta,kada on odluči da je podele.Da je razmene...
Da hemijski proces bukne,da prasak odzvanja svemirom,dok budu ogrnuti horizontom ,pod čijom toplinom njihove vatre plamte šapatom.
Jer ne može još uvek glasno da izgovori,sve one progutane reči,koje je tako dugo skrivala.A želi,jako želi da on zna,kako ona sakuplja sve mrvice od zareza,malih slova i tačkica i pravi od njih sve veće klupko,jer beskrajni nizovi su je obmotali,onim tananim nitima mreže,koju ta dragocenost znakova,njegovih darova,prerasta !
Otuda,u trenutku biranja najnežnijih,mekih slova koja pišu šarenolika značenja,On donosi radosnicu i postavlja je izmedju njih!
Smejalica koju je postavio nedavno ispružila je ručice i naslonila umlnu glavicu na nju...
Sjaj u iznenadjenju!..Smer po opisanim putevima leta veselih želja....
Dok pucketaju i varniće u svojoj sličnosti,odabranog trenutka one tišine koja je divljala,obuzdavajući se, nalik sramežljivim iskrama,koje se plaše da pokažu svu svoju snagu i sjaj!
Zvezde skitalice skupile su se gusto,da pod njihovim sjajem vatra i vetar otkotrljaju klupko,praveći novu stazu koja  utiskuje njihove korake noći...

 

Prozor u prošlost

Kada joj se uzdah nekako iskrade, medju usnama oseti onaj miris i ukus španske višnje,oprobane u jednom proleću,gde su joj prsti bili razliveni po koži ispisane poezije.
Ukus tragova njihovih utisnutih imena koja se čitaju u tihim danima,kada su ona i jedini smisao.
Pitanja i žudnje , sva od slova sa mirisom vremena, nizana na njima znanoj poljani,kao lahor i orkan,koji raznosi boje i mirise,zbog ravnoteže na tasu životne vage.
Slepljeno vreme,kao prstići od šećerne vune,spoji se,pretopi i nestane.I pojavi se uzdah i miris i ukus španske višnje na njenoj usni,dobijen za drvenim stolom u proleću ,koje nema zaborav,u boji mirisa koji traje.

             Prozor u prošlost-Leonid Afremov