Lepa jesen u produženom letu...
Glavobolja je trajala samo par sati.A taman se ponadala...
Intenzivna i jaka...
San kratak ali okrepljujući.
Zato je još budna.Pije čaj od džumbira sa limunom.
Još od proleća.Čak i kod kuće kada je bila.
Jedino u onih par nedelja u manastiru,pila je neobične čajeve ,od uzbranih biljčica izmedju stena.
Dan se skrtio i pohode je noći bez pesme zrikavaca..Bojene!Čežnjom.
Čežnja!
Kako da opiše to stanje koje se u njoj kupa,izgladnelo,i skriva duboko,tamo ispod njenih rebara,penjući se do najtoplijeg mesta u njoj.Pohranjuje je i uvećava uvek.
Do momenta,u kome je neće iskoristiti sama.
Do momenta,kada on odluči da je podele.Da je razmene...
Da hemijski proces bukne,da prasak odzvanja svemirom,dok budu ogrnuti horizontom ,pod čijom toplinom njihove vatre plamte šapatom.
Jer ne može još uvek glasno da izgovori,sve one progutane reči,koje je tako dugo skrivala.A želi,jako želi da on zna,kako ona sakuplja sve mrvice od zareza,malih slova i tačkica i pravi od njih sve veće klupko,jer beskrajni nizovi su je obmotali,onim tananim nitima mreže,koju ta dragocenost znakova,njegovih darova,prerasta !
Otuda,u trenutku biranja najnežnijih,mekih slova koja pišu šarenolika značenja,On donosi radosnicu i postavlja je izmedju njih!
Smejalica koju je postavio nedavno ispružila je ručice i naslonila umlnu glavicu na nju...
Sjaj u iznenadjenju!..Smer po opisanim putevima leta veselih želja....
Dok pucketaju i varniće u svojoj sličnosti,odabranog trenutka one tišine koja je divljala,obuzdavajući se, nalik sramežljivim iskrama,koje se plaše da pokažu svu svoju snagu i sjaj!
Zvezde skitalice skupile su se gusto,da pod njihovim sjajem vatra i vetar otkotrljaju klupko,praveći novu stazu koja utiskuje njihove korake noći...
