Nebesko...

U krhotine moga sna,svojim brižnim dodirima,
u zanosu vrućih poljubaca  se razbuktavaš
 Nikako slučajno, već čvrstim dahom velike čežnje,
ljubiš moje krhke obrise.
Bezglasno i pažljivo,
polažeš u moje zjenice osmjeh
i dok šutljivo prilaziš mojim usnama,
ispunjavaš me neprimjetno svojim tijelom.
Postajemo čudesan plod
nepregledne ravnice osjećaja
i kao rijetki sretnici uspijevamo ući
u tek probuđene krošnje mjesečine
i zaboravu prepustiti nemir.
 Znaš me prepoznati.
Iako je moj glas,
još uvijek bojažljiv,
nježno iz mene uklanjaš prošle snove
i tako ranjive, neponovljivo tiho smiruješ.
Pitaš otkud toliko nebeskog veličanja
u našim zagrljajima
i kako to da smo uspjeli,
zauvijek izaći nepovrijeđeni?
 Moram ti reći, možda ustvari i slutiš,
ove smo noći započeli ljubavlju cvjetati
i nikada se više nećemo usamljeni svlačiti,
jer su se tvoji zlatni prsti puni sunca,
zapleli u moju kosu,
a moje su usne postale
užareni izvori tvojih uzdaha. -Zal Kopp

Izbor teksta:Birdy Fly,photo: apticelete

Do neba

Moje nebo nije daleko.
Na granici između doživljenog i nepoznatog
krilati carinici pretresaju moje presmrtne ostatke,
proveravajući verodostojnost tvog potpisa na mojoj duši.
Ne umem da te opišem.
Ponekad te u vetru zapišem
i čekam da se prepoznaš,
Znaš mene, brinem i zbog manjih stvari,
a kako neću brinuti šta ćeš sanjati.
Nije mala stvar, snovi su to.
Zapamtiš slike, pa izgleda
kao da se stvarno dogodilo.
E, zato treba stalno da se mazimo,
da nemaš vremena da sanjaš gluposti.- Goran Tadić

Nateraj me

Kako se usuđuješ da mi nedostaješ
tek toliko da sam na ivici jauka kada uzdahnem?
Umeš bolje.
Nateraj me da se još više sklupčam u svoje misli,
u nadi da ću pronaći način da ispunim zavet
koji tek treba u tvom prisustvu
da svečano saopštim nebu.
......
 
Nateraj me da ovog časa umrem,
ako se ovog časa ne pojaviš
na vratima mog izgubljenog sveta,
čiji si pošteni nalazač
i koji pripada tebi više nego meni.Hajde, umeš da mi nedostaješ
bolje nego što mi nedostaješ. - Goran Tadić

Sve i sve...

Ne umem da se sakrijem iza tri tačke,

koje nas na najbolji način opisuju.

Zapišem ih kao zvezde,

misleći da će te svetlucanjem zavarati,

 da ćeš nekog drugog u njima prepoznati,

ali ti tako lepo umeš da čitaš,

milina te izmisliti i zamisliti.

Čitaš me kao pesmu,

Kada me pročitaš, uspavam u tebi

ono što se probudi dok čitaš ljubavne pesme.

Ipak, čitaš me, jer na pesmu ličim.

Zbog tebe se pišem, da ti osmeh izmamim,

da me recituješ, sričeš, da me ne zaboraviš,

da me na jastuk prepišeš i po meni dišeš,

da se čudiš, kada me nesvesno citiraš,

Još uvek se pišem, mada mi srce drhti,

Upiješ me očima, pa se zagrcneš,

kada svoje reči prepoznaš u mojim....- Goran Tadić

Miris

Pod pritiskom mojih vrelih reči,

otvorila se, kapnula kap sebe,

dovoljno da osetim šta u njoj osećam.

Duša, dakle, ima miris?

Prelepo mirišeš, rekoh.

Tek ćeš da osetiš kad budem u tvojoj koži,

reče i razli se svud po meni, a ja, sunđer.

Ista kap na tuđoj koži ne miriše isto,

a moja koža nikad više na sebe neće mirisati.

Goran Tadić

Fališ mi...

Ne razumem razum.
Petlja se u stvari koje ne razume.
Srcu je lakše, ludost mu je opravdanje.
Zato, valjda, stanuje kod mene.
.....
fališ mi kada ne znam šta bih sa sobom,
fališ mi kada znam šta bih sa tobom.- Goran Tadić

Neprestano...

...a žulja me srce, jer strepim

da ćeš mi saopštiti da sam ti dosadio./la

Kako i ne bih, kad te neprestano volim?-Goran Tadić

Umem da te napišem,

a ne umem da izmerim

... koliko te volim.

Oni...

Njihove boje su razigrane!Boje njihovih misli slažu se izmedju osećanja.Njihova ćutanja u udaljenosti
bojena su mirisima.Na osmesima njihovih usnica sanja sočni poljubac boje!Ruke su im pune izraslih cvetova 
puzavica koje upliću niti,za najkraću stazu puta gde kao putokaz njiše se zagrljaj beskraja!Plavetnilo iznad njih i miris tišine koja voli.Kao poljubac koji priča više od svih reči.

Najjače...

Zagrljeni pijemo samu žedj!Najjače!
"
i sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako...."Mika

Umesto...

..."umesto da izvade crtež iz knjige, da ga stave
u dlan i odvedu u šetnju, ili da nacrtaju na
ruci sat i da to bude tačno vreme njihovoga
života,
evo šta oni rade..." -Mika Antić

Drugačije...

A onda....

"S nogama sediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno - na svetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dete"

Pomislim da je pisano za mene....

"Reč ljubav tek tebi mogu dati
sve drugo je nevažno, lako,
za te - svet ću preimenovati,
samo ako ti želiš tako..." - Boris Pasternak

Promene

Pitala se kako mogu da primete promene na njoj ,kada pri tom nije izgovorila ni jednu reč?!
Onda je zaključla da po držanju njenog tela i pogleda to rade,zaključuju...
Neverovatno ,površinsko posmatranje.
Pomislila je samo kada bi znali,njen On,njena ljubav,
bez pogleda i bez njenog glasa,najčešće,samo na osnovu dve reči 
ili znakića,On tačno zna,preciznije skoro i bez njih,on zna kada se nešto bitno dogadja.Prepoznaje svaku njenu promenu...
Da bi im pojasnila njihovu grešku i uzrok promena,uradila je nepredvidljivo za njih..
I dobili su mogućnost zaključaka ,spoljašnim izgledom nje..
Naravno da su pri tom zaboravili da je već skoro tri meseca debelo lažu,obećavajući joj iz nedelje u nedelju slobodan vikend.
A to su dozvolili samo jednom,od one ,još uvek bez efektne intervencije,koja je po njihovoj priči bila benigna,
a samo trenutak je delio od odlaska,put zvukova labudove pesme...
I zato je sama izvela zaključak i rekla im je,promene mogu biti vidljive,saznajne,onom ko je ne samo zagrebao po njenoj površini,već ko je zaista svoje vreme darovao i zna šta ovo znači:
"...prelazim preko lestvice oduševljenja, da zatim siđem u najizrazitiju setu; od srdžbe prelazim na pomirljivu blagost, od razboritosti na uzbuđenja pravog bezumlja.
Na dnu moje duše zbiva se, što i u morskim zalivima naizmenično se javljaju plima i oseka."...
Ko zna šta će pročitati u njihovom izveštaju posle toga...

Ponekad...

"Ponekad mi se još u očima
usire daleki vetrovi....

Tu neće moći da pomogne nijedan očnni lekar:
nama su duše razroke jer gledali smo široko,
široko kao kraj u kome su nas okotile
matere naše ružne i voljene
zelene od loze i kiša,
žute od sveca i ćutanja,
i plave od uspavanki i veselja.

Šta ću ja u ovoj tišini
kad sam za nemire stvoren?
... Sunce mi se kao svrdlo uvrče u potiljak
i poslednji se osmeh od moga daha zborao....

Šta mi vredi da izvirem
i svake noći sanjam da ću odlutati nekud,
kad sam izgubio ušće,
pa se smušeno osvrćem i kotrljam preko obala
pod nebom
preoranim sunčanim zracima.

Pokušao sam najiskrenije, ali ne razumem se u kamenje što miruje
i to mi je sva krivica.

Možda sam samo zbog ljuljaški imao obraza
da ostanem ovom svetu u gostima.

Inače, šta ću ovako divno lud sa ovih 25 ptica
u mojoj krvi i kostima?

Možda postoji nekakva molitva koja sve rešava
i sve oprašta.
Možda i u kockama uzidanim u drumove
živi nekakav nemir neprestan i dug.

Ali šta ćemo kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako, i ponovo,
i ponovo u krug.

Šta ćemo
kad smo se mi trudili sve da razumemo a nismo sve razumeli?

Mali,tihi trenuci

Mozak mi je lutao. Mislila sam na sledeće: mislila sam kako svakog dana svako od nas iskusi nekoliko kratkih momenata koji imaju malo više rezonance nego drugi momenti – slušamo reč koja udara u mozgu – ili možda imamo malo iskustvo koje nas vuče iz nas, premda samo nakratko – delimo osmehe,one iz kurtoazije uz klimanje glavom, recimo, ili nam stranac pruža komad hleba da nahranimo galebove u laguni; sitna deca započinju sa nama konverzaciju o "Snežnoj kraljici"a mi bi na Festivalu da odgledamo "Princa žabu" ili doživljavamo epizodu kao onu koju sam ja imala sa negodovanjem,zbog ispračaja stare godine!
A da smo prikupili te male trenutke u beležnicu i pogledali ih posle nekoliko meseci, videli bismo određene trendove kako se izdvajaju iz naše kolekcije – javljali bi se određeni glasovi koji pokušavaju da govore kroz nas. Shvatili bismo da smo imali sasvim drugačiji život, onaj za koji čak nismo ni znali da se odvija unutar nas. A možda je taj drugi život važniji od onoga koji držimo za stvarni – taj iz-dana-u-dan svet nameštaja, buke i metala. 
Tako da su možda ti mali tihi trenuci istinski događaji koji stvaraju priču u našem životu.Nalik snovima iz kojih se nerado izlazi!