Ponekad...

"Ponekad mi se još u očima
usire daleki vetrovi....

Tu neće moći da pomogne nijedan očnni lekar:
nama su duše razroke jer gledali smo široko,
široko kao kraj u kome su nas okotile
matere naše ružne i voljene
zelene od loze i kiša,
žute od sveca i ćutanja,
i plave od uspavanki i veselja.

Šta ću ja u ovoj tišini
kad sam za nemire stvoren?
... Sunce mi se kao svrdlo uvrče u potiljak
i poslednji se osmeh od moga daha zborao....

Šta mi vredi da izvirem
i svake noći sanjam da ću odlutati nekud,
kad sam izgubio ušće,
pa se smušeno osvrćem i kotrljam preko obala
pod nebom
preoranim sunčanim zracima.

Pokušao sam najiskrenije, ali ne razumem se u kamenje što miruje
i to mi je sva krivica.

Možda sam samo zbog ljuljaški imao obraza
da ostanem ovom svetu u gostima.

Inače, šta ću ovako divno lud sa ovih 25 ptica
u mojoj krvi i kostima?

Možda postoji nekakva molitva koja sve rešava
i sve oprašta.
Možda i u kockama uzidanim u drumove
živi nekakav nemir neprestan i dug.

Ali šta ćemo kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako, i ponovo,
i ponovo u krug.

Šta ćemo
kad smo se mi trudili sve da razumemo a nismo sve razumeli?