Igra noći ...

Stella polaris izmedju nje i noći crne,prave,opipava svoj put za more hladno.U lažnom vremenu,punom lažnih ljudi,kao ptica uzidana u mozak i zid,koja nikad nije upoznala vid,baš kako je Miljkovićev stih opisao,ona koja je sluh našla u prostorima šumnim,nije slutila da je tu morala da spozna ono začeto pre tog trenutka,
Počelo je da se dešava ono i očekivano a u želji neočekivano.Nekako , neželjeno se uvek desi.
Da li je ovo kraj priče ili je kraj bio na početku?
Njeno rano osećanje nemoći pred stvarnošću sada je upotpunjeno...nemogućnošću govora...
Zaustavljanje glasova u njenoj neprekidnoj danonoćnoj borbi ,unutar njenih želja i mogućnosti,jecaja ranjive duše..samo su spazmom zaustavile vibracije glanih žica  i ona je zanemela.

Iznenada,kao što se sve u njoj dogadjalo odvek.Tu se ne poznaju još uvek,uzrok i posledica.Taj naizgled mali rat u njoj počeo je da pokazuje prve gubitke.

Mnoštvo njenih misli zapisano u dvadesetak svezaka,mnoštvo misli na papirićima na stranicama knjiga ,podvučenih delova ,koji su se utiskivali u njeno biće,a kojima je okružena.
Mnoštvo crteža,nje ne crtača,samoobdarene talentom i željom da ne rečeno ili ne vidjeno,prenese,ostavi  trag,kao u strahu da neki momenat ne prepusti zaboravu...
Tragam po njenoj intimi u pokušaju igre istine,da nadjem trenutak,početka tih strahova koji su je potpuno izolovali...
Oni su počeli davno,još kada je bila dete...
Uvek se izdvajala..Najradije se igrala sama,okružena igračkama koje je po uzoru na posedovane,sama pravila..Dok nije naučila da piše,svoja osećanja je iskazivala napravljenim predmetom ili neveštom rukom nacrtanim crtežom..Malo je govorila..Najbliži su to pripisivali njenoj tihoj prirodi..Izbegavala je velike gužve čak i u njihovom stanu..Uvek kuća puna prijatelja i poznanika..Oni pokreti po dečijoj glavi ili obrazu dovodili su je u stanja stisnutih usnica i pesnica..Ima puno crteža na kojima se plazi..zato što nije smela to da pokaže..
Nepoznati otpor još uvek,ne razjašnjen do kraja.
.Jeste bila čudesno lepa ali na malobrojnim fotografijama ima ili puno istačkanih ili kružno isctanih flomasterima znakova..Kada je bila starija na jednom mestu je zapisala,da ne podnosi ljude koji na ljudima i deci vide samo fizičku lepotu..
Iako su joj i sestre i ostali članovi porodice veoma lepi,nije primećivela takve znakove divljenja kao prema njoj..Ustvari najmladja,i sićušne gradje skretala je nehotice pažnju prisutnih..Smatrala je da su nepravedne pohvale njene ličnosti jer je obožavala svoje starije,posebno svoju bliznakinju...
Odrastanjem,koje nije želela da prihvati,zato je do skora njen dan bio na rolerima ,skejtu i biciklu,želela je da pokaže da je još uvek dete..Dete,koje je u nekom trenutku zrele mladosti doživelo i prvo ,pravo razočaranje,naravno povezano sa oblikom ljubavi,koji je za nju bio prolaznost u poistovećivanju sa drugima,pokušaj izmeštanja  sebe iz snova u stvarnost..
Sudarom saznanja da je i tu bitan uticaj njene spoljašnosti a ne onoga što je u sebi imala,vratio je dublje u one snove,kada je plakala zavlačeći se medju stranice knjiga,ili ulazeći u glumu aktera nekog filma..
 I period kada je poželela da se ponaša kao dečaci,u želji da bude neprimećena na način koji nije volela..
Vid ankcioznosti,koju su kasno ustanovili..neželjeno..dovodi do momenta sasvim drugačijeg otkrivanja nje u njoj..Susret sa osećanjem ljubavi,o kojoj je maštala..
Dok Night wind tumara ove noći.ostavljajući za sobom potopljene ananase na dnu mora ispalih iz neke barke,čija jedra kapetan Dalabu13,nije uspeo da zaustavi ,dotle je bezbrižni igrač Alaba ciljao ka golovima gde su se njene sestre razvile u svojevrsne golmane i razotkrivale različite puteve po Yahoo,Hot mailu,FB i ostalim postajama neta.Zavolela je i konje...
Dotle u pustinji njenog srca ostaje neispijen onaj lekoviti čaj,koji je jedino čarolijom tajnatajna,mogao da ublaži njenu žedj,u nekadašnjoj tajni čaja .Tako se bar dogadjalo u nekim predjašnjim trenucima...
To ostaje ne remećeno..Mir u drugačijem svetu od pričanog, treba da ostane postojan..Preokreti su sada samo u njoj..otkazivanjem jedne po jedne funkcije..
Čudesno pomešane misli,čak i jedna za drugom ,isprepletana sa dobijenim podukama,kao ona od trenutka sretanja,kao pomoć da razume,već tada uveliko postojanje stanja njene svesti,na granici sna i stvarnosti.
Naučena je da "beg od stvarnosti jeste povratak detinjstvu,kada misli putuju,pa dok ptica poleti,da dečak u krošnji drveta odmotava misao..."Ali živeti u mašti je tanka nit,koja deli stvarno od nestvarnog.Kada se traži u sebi.Zato treba da postoji sklad da se snovima ne izgubi put ka stvarnosti.Pravo umeće života."
Jedan od razloga njene neraskidive vezanosti.Trenutak kada je ušla u krug,u kome je nalazila poverenje,podršku i ohrabrenje za pokret.To osećanje postalo je tajna,koju je duboko pohranila u sebi.isto kao i rečeno joj da je ona vreme a ona je razumela da je on koren energije.Od tada jače i čvršće sanja i istovremeno stvarnost sve više doživljava kao gorčinu.
Podzemne,razarajuće vode stvarnosti donose joj saznanja neuspelih pokušaja susreta.
Ne razume da nije bio trenutak,da skretničar nije dozvolio sejaču zvezda,zbog njegovih promena raspoloženja ili dobijenih naredjenja,u kom pravcu igra treba da se odvija.S druge strane ,nedovršen oporavak njene bolesti,njoj punoj ožiljaka,od onih strela veštih strelaca,koje obmanjuju,izdaju,povredjuju,otvaraju vrata tugama da kao u lepoti pre,sada  nalazi čudo u čudjenju,zašto neželjeno potire samo sebe.
Kao iznenadne kišne kapi i prasak na nebu,u deliću sekunde donesu i promenu melodije kretanja sila,u kome različitim stepenom vibracije prolaznosti prepoznaje melodiju značenja,kao beskompromisna nepotrebnost,koja je poslužila ...
Bar da je kao ona mala ptica,negovana i mačka i vrana i ljudi...a ona je ustvari oduvek bila bez šanse za dalje....Ništa i mrak...Igra noći pomešanosti..Svetluca...

Pustoš

Njeno odbijanje da saradjuje,danima ne pričanjem,ne pisanjem,ne crtanjem,odbijanjem hrane i pića i na koncu bez dozvoljenog odlaska i ne javljanja,sada kada se vratila,ocnili su kao samodestruktivno ponašanje.
Smestili su je na stranu sveta kojoj pogled obuhvata samo beskrajnu plavet pučine.
Bol sa kojom se pojavila samo je označila veću pustoš u njoj.

Pod teretom vidjenog u tom odsustvu,u samovolji odluke,otišla je u onaj san ,koji ne želi da pamti.Zato taj i ne piše i ne govori njima.
Nevoljno ruka je iscrtala ruke...Ruke..Njena spona..
San prošle noći narastao u potrebi nakon bola,u umoru predjene daljine pun je bio mirisa i širokih bulevara..
Pokušaj kontrole sna ostao je samo pokušaj!
Trudila se snom da ga ne dozove,iako su pucketale i varničile one mrvice tišine,koja je divljala!
Znala je da nikada više njegov pogled ne sme da uhvati njen teret iz daljine,iz sećanja.
Boli je saznanje nemoći u pojašnjenju,da svakodnevno na momenat uspeva da umakne onim putem,i iz nekog ugla vidi ga,i tada samo tada u skrivenom kutku duše,istrči na uglu njene usnice osmeh,jer zna da je na mestu gde pripada!
Možda je to ponese onaj vetar o kome je pričao da će šumoreći , šaputati da tragovi i reči,znaci i susret nisu potrebni,da bi znala....
Sa džepovima punim izgladnelih čežnji vidjeno skriva, tamo,gde samo ona zna put ulaska u odaje lavirinta nezaborava!
Tamo je duboko skrivena hemija one goruće crvene boje,treperava,smotana a nasmejana,iskričava...
Sa glavom medju dlanovima od teških misli i bolova,uspeva da zadrži ruke,da na onom poznatom mestu budnih snova ,ne ostave trag znakom.
Al' ponekad onaj zvuk nadjača i Gu gu guuu zajeca prostorom.njene pustoši teretne glave. 

Krik vrišti

Laganim pokretom ispred zluradog ogledala ,kao da pokušava da skloni senku .Maše...
Ne,to je ona - freska porušenih manastira svih njenih nadanja,nepomična...njoj neprepoznatljiva.
Kovitlac iz čeonog predela spušta se,i kao da joj lomi nos od korena.
Misli niču iz praha srušenih snova...
Da li su oko nje ta ružna lica ili uprljane maske?Možda se u njima kriju  ipak vesele duše i radosna srca?
Kreću se..ponekad se čuje smeh..
Kakogod i ma kuda se okrenula vidi sebe na istom raskršću..
Samo ponekad,kao od vetra,poneki putokaz pokazuje jednosmerni pravac,ali u drugom smeru.
Nije više sigurna koje su strane sveta na kojoj strani..sve se izmešalo.
Vidi stisnute usne..Ne svidja joj se odraz..
Maske koje se njišu iznad nje kao da se nude..
Istegne se ka gore.Stane na prstiće svojih sada vidno stanjenih nogu,pa i od stopala pomisli da su nečija tudja..
Uzima maske .slaže ih na lice.
Pomislila je da može nekom od njih da ih zavara.Da ne vide na njoj da je jedna od onih koja nosi svoju dušu u nosu..
Kada je odabrala jednu,koja je i njoj bila smešna,iz zasede zaskoči je misao,kako bi se on slatko nasmejao,i čak je poverovala da bi i sam navukao neku i da bi se igrali tu na raskršću..

Raskršće je čudnovato mesto.

 Postoje priče da je na njemu moguće napustiti te dahooduzimajuće tuge,a da je moguće sresti osmeh i povesti srećne dijaloge sa susretanim,kao čudom,koje se ne zaboravlja..
Od tog saznanja,raskršće nije bilo teretno..samo čekajuće...Lako joj se učinilo jer je znala - da čeka posebnog...

Ali krik zavrišti..
Svi pravci na ovom raskršću su jednosmerni..
Idu od nje a ne ka njoj..
Da li treba da se liši emotivne nesvesti, i prestane da veruje za raskršće da može....? 

Maske u igri

Dugo je spavala.Posle jakih bolova u glavi.A i rane na licu i ruci od prethodnih dana ,samopovredjivanja,nisu zacelile.

Posle takve glavobolje upada u san dubok,košmaran,isprepletan sa stvarnošću a obojen snovima,crveno...

Stvarnost je urezala toliko ožiljaka po njenoj koži,nevoljno i voljno...kao par dana unazad.

Više ne može da ode ni u san kao ranije,plaši se ,jer su postali sve neprijatniji..I budjenje počinje bolom,tim bolom koji ne zna da li je jači spolja ili iznutra,i traje,traje...

I ovaj je bio.Pun glasova...

Poznati glas koji voli,tako je strašno vikao njeno ime..Sada ne voli više ni svoje ime..

Vikao je :"Zašto pišeš?Uporno nastavljaš a vidiš da odbijam svaku pomisao na tebe,koja si radila sve zbog sebe,drugih,uvek kao eksperiment,za koga,za koga radiš?U tom licu podsmeha i licemerstva,podrugljivanja,šta si htela da dokažeš,pišući laž,jer nikada me nisi volela.Koji je to oblik nasilja ,reci,reci mi...Nasilje kao način za šta...čemu..Priznaj,priznaj.."

Strah i nemanje poverenja,kao zaraza sa njega  prešla je na nju...

Znala je da je san a opet je drhtala..Jako..a grašci znoja su joj izbijali po koži...Volela ga je..Voli ga..On je jednostavno u njoj...

Iznad njene glave njihale su se maske,one maske koje je upoznala,kao pratilje života..

 I sve je bilo crveno..crveno do bola očiju..

Pokušavala je na silu da otvori oči.. 

I kada joj je pošlo za rukom iznad glave je ugledaala one ,i njihov odraz u njenom ogledalu,sa kojim priča i pokušava da udje dublje u sebe.Nagnuti nad njom,oni- koji sebe označavaju arheolozima duše!..

Ne voli njihova lažna lica - maske,njihove glasove,njihove zaključke..

Kopaju po njoj i izvlače poneku reč,rečenu ili misao skrivenu,koju je negovala u svoj lepoti,i objašnjavaju ih na njihovo ,more načina naučenih,bez i trunke onog što je ona očekivala..

Pitala je zašto su došli?Da li je to san u snu?

Štipnula je mršavi obraščić koji je jako zaboleo i otvorio tek ovlaš zaraslu ranu,da je vrisnula..Od njenog vriska oni su se ispravili..I osetila je onaj miris..onaj koji je izludjuje,koji imaju oni u zelenim i belim uniformama..

Gde je to ona ili kako su oni stigli do nje?

Reči podrhtavaju.Kriju se.Razbežale se.Od sna i vike..Napreže se da ponovo čuje..

Samo uspeva da kaže a zašto tako?

Oduvek je znao da su živeli nalik paralelnim svetovima,zbog čudom uvezanih niti,sa membranom tankom ,odvojeni poput blizanaca,tom tankom opnom koja je čak omogućavala da im  se svetovi razliju i pomešaju,u malim momentima..

Oni pomeraju glave ,kao lutke na koncu...njene reči njima kvare,donete zaključke...

Govore joj da treba da postane svesna da godinama nošene maske urastaju u lica..

Dug boravak na ulicama neta kristalizuje nikove kroz maske,koje se same sebi vraćaju,otkrivajući pravo lice..

Ona se suprotstavlja ..Govori im,da su njihova lica verovatno dobila maske rodjenjem,kada mogu tako da se osmehuju,izgovarajući neistine..

Grad tajni njene duše razbudio se od rasprave medju njima..

 Oni su brojniji.

Baš kako joj je nekada on pojašnjavao pripadnosti grupama...Ona je sama..Ona je bespomoćna..Zašto mora njima da pojašnjava ono što oni ne znaju da razume..

Oni ne znaju šta znače ti mali momenti,kada je u najvažnijim trenucima bio uz nju..Koliko je to noći?sa malim odstupanjima bezmalo 500...Da li je to mali momenat njihovog trenutka?....

Ako tako žele da analiziraju,onda treba nju ..i ona ima i imala je masku..onu kada nije htela da on zna koliko je bolna terapija bila i sa kakvim reakcijama,a on je ipak primećivao...i onda kada ona ulazi na blog koji je dizajnirala za njega..kao da mu viri kroz ključaonicu..radoznala da vidi auditorijum njegovih poseta stranica..Zar i to nije isto..?

 Teško i kratko dišući pred njenim očima njihove maske su se uskomešale...Šapuću..cere se a misle da se osmehuju...
Boje kaleidoskopa života su odabrali drugi,i mi ih posmatramo.
Ne usudjujemo se da zagrebemo po njima...
Da se ne raspu raznobojni staklići i slože u neku drugu sliku,predstavu,slagaricu..
I onda pustimo da vreme teče,kao da prolazi kroz prste,one iste,koji se nikda nisu upleli,oni isti koji su kucali reči od misli,i tako gradili kule od peska,oni kojima nije dozvoljavao da ,vetar poleti i razveje sva zrnca,već ih je zajedno sa njom sakupljao ,i gradili su zamak,napuštajući kulu...
I zato ona mora da piše.da ispriča sebe sebi,jer oni i tako ništa ne znaju,sem da imaju želju,da je smeste na neko drugo mesto gde mogu da je kontrolišu..
I opet on,mora da se seti ona ,da spomene,on je naučio koliko su kontrole ružne,i on je naučio milion stvari kroz taj momenat trenutka,kada joj je šapnuo,da su uplašeni,i puni straha.
Strah od dodira istine.
Strah od njih,i nas samih..
To je bila suština igre maskama,uobličena njihovom pričom na njen način..Tone!

Umorna od pojašnjavanja,puna boli i tuge,zaspala je sa sećanjem na mali momenat ,kada ga je uvlačila u san,da bi je on uhvatio pre no što iz njega izleti i dotakne zemlju,da bi lakše razumela kako da oseti stvarnost pomešanu sa maglovitom vizijom opijanja životom.

Oko maski i stvarnosti

U peni izlomljenih misli,raskamenjena,u čudnom predelu tišine čujem zvukove,koji opominju na bezizbroj nezavršenih pokreta i nedočetih zamaha onolikih snova.
Ispružena ka tišini bez pobune, jer se nisam sama nadvisila nad realnošću trenutka.Osećam tu nedorečenu ljubav kako se nadvisuje,isteže u meni pred,otimačima najlepšeg što posedujem u sebi.
Trag poslednjeg Gu...kao poslednji i prvi poljubac,za zaborav,bez traga,ostavlja prkoseći ,ključaonicu sećanja otvorenu.
I ja besramno virim ,i virim upijajući trag kroz ponudjeni oblačak kruga u kome moram sama!

To jedino srce Puta,mekog oblaka okačenog mog kruga trenutka koji,nosi me u novi budan san sa umilnim imenom na usni.
To je jedini način da umaknem maskama stvarnosti kojima su svi prozori moje duše bili otvoreni.I gde sam se našla?

U predelu odbeglih ptica pustinje,preplašenih osećanja,pred strahom, da je to početak  velike borbe večitog sna ,zaustavljenih slika i bljeska skica nade,koje jesu i koje nisu.Oko maski i stvarnosti izgubljena!

U medjuvremenu pogled na maske

Dve težišne oznake,združene u sadejstvu, koje označava moja osećanja, do opipljive boli misli i čula, gde sam najbudnija u sebi, za druge! 

Mene:želim i mene - mogu, prizivaju i prožimaju različna poimanja stvarnosti!

Iz svog duhovnog prostora, prizivam u prostor sada, susret tanane senzibilnosti darom primljene, jednom!

Samotumačenjem , ne odmičem dalje, od saznajnog - iznalazeći tu srećnu reč.Saznajem da je to teško pod obiljem maski.Treba ljuštiti,ogoleti.

U stvarnosti,to je lakše.Od najranijeg detinjstva,znali smo ko se pretvara.Tako smo to označavali.

I kako sam uvek u pitanjima,naravno najčešće bez odgovora,pade mi na pamet ,još jedno u medjuvremenu trenutka,da se nije dogodila ljubav,da li bih ja bila u ovakvoj ili sličnoj situaciji?

"Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme.."
Duhovnik je mišljenja da ne bih. On smatra da sam bogata,jer me je oplodila,jer me prosvetlila.Da je promenljiva,ali da nikada ne dozvolim da nestane iz mene..I onda ja govorim kao odgovor:
"Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas." On je zadivljen što na taj način odgovaram i veruje da ću bar naći delimičan odgovor u sebi,u okruženju iz koga ne treba da se izopštavam,već da se potrudim da razumem različitosti.
To znači da bih kao prvo trebala da razumem zašto ljudi nisu jednostavno ljudi, onakvi kakvi jesu,zašto trebaju maske.Na netu su to nikovi.Od kada je to tako?
Da bih uradila portret  treba da zaustavim vrhunski trenutak te ljudske glave,ali to mora biti kombinacija unutrašnjeg a ne samo spoljašnjeg obeležja.Jer upravo sve to spolja je odraz unutrašnjeg.Ljudi su kao to ogledalo ispred mene,u koje kad pogledam otkrivam taj psihološki i fizički izraz.
Kada danas pogledam sebe,vidim ljubav u svakom oku.To znači da nemam masku.
Jer ljudi maske su daltonisti za ljudska osećanja kao i za moralne vrednosti.
Kiša je.Dugim noktima kuca po oknu kao i po krovovima.Ljudi nose kišobrane različitih boja.Plaše se da bi kiša mogla da im oljušti masku.Jer u ovom obezduhovljenom svetu,kakvim ga ja vidim,prepunom pokreta maski,da ih ne navlače ,šetale bi samo ljušture.Tada bi svi videli da oni žive životom bez smisla.
Isto je i na netu.Iza nikova,koji su pandam pseudonimu,a već sa maskom iz stvarnog sveta,produbljuju i proširuju svoja interesovanja.
Hladno mi je.Čudna hladnoća.Osluhnem svoje telo.Počinjem da se plašim.Svesna sam svog straha.Srce mi bije,ne kuca.Potiljak mi se gnječi odozgo.Imam utisak da će mi cela glava biti zgnječena.Tada ću izgubiti sposobnost da mislim,da pratim svoju misao.Osećam slabost u celom telu.Odjednom bljesak.Misao:šta ako ovo stanje nije od straha,već strah se uplašio od stanja u meni?Od te misli mi je još gore.A od te misli ne mogu da se otrgnem.
Pokušavam već oprobano ranije,da skrenem misao na lepo.Na trenutak kada sam pozvana na Sunčanu stranu!Na taj trenutak lepote u svojoj izgubljenosti.To je bila strana poput hrama.Tamo su nam se misli hvatale pod ruku.
A onda je to postala mračna kula ,i uzela je sve naše svetove na okup,kako ne bi pali u zaborav.
Da li je na vrhu te kule mesto ,gde smo bez maski ,ostali pretvoreni u nešto što jesmo stvarno.
Nedohvatljivi u čudu za druge?
Tamo ima puno cvetova.
Poslednja senka pala je na ljubičastu orhideju i crvenu ružu, cvetove koji su ostali da zauvek stoje kao znak savršenstva…
Umorni putniče ako ikada zalutaš ovim putem ne uberi ove cvetove, ostavi ih da zajedno uvenu, i njihov prah se raspe beskonačnim predelima koje su zajedno naslikali!Zaustavljen vrhunski trenutak.