U medjuvremenu pogled na maske

Dve težišne oznake,združene u sadejstvu, koje označava moja osećanja, do opipljive boli misli i čula, gde sam najbudnija u sebi, za druge! 

Mene:želim i mene - mogu, prizivaju i prožimaju različna poimanja stvarnosti!

Iz svog duhovnog prostora, prizivam u prostor sada, susret tanane senzibilnosti darom primljene, jednom!

Samotumačenjem , ne odmičem dalje, od saznajnog - iznalazeći tu srećnu reč.Saznajem da je to teško pod obiljem maski.Treba ljuštiti,ogoleti.

U stvarnosti,to je lakše.Od najranijeg detinjstva,znali smo ko se pretvara.Tako smo to označavali.

I kako sam uvek u pitanjima,naravno najčešće bez odgovora,pade mi na pamet ,još jedno u medjuvremenu trenutka,da se nije dogodila ljubav,da li bih ja bila u ovakvoj ili sličnoj situaciji?

"Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme.."
Duhovnik je mišljenja da ne bih. On smatra da sam bogata,jer me je oplodila,jer me prosvetlila.Da je promenljiva,ali da nikada ne dozvolim da nestane iz mene..I onda ja govorim kao odgovor:
"Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas." On je zadivljen što na taj način odgovaram i veruje da ću bar naći delimičan odgovor u sebi,u okruženju iz koga ne treba da se izopštavam,već da se potrudim da razumem različitosti.
To znači da bih kao prvo trebala da razumem zašto ljudi nisu jednostavno ljudi, onakvi kakvi jesu,zašto trebaju maske.Na netu su to nikovi.Od kada je to tako?
Da bih uradila portret  treba da zaustavim vrhunski trenutak te ljudske glave,ali to mora biti kombinacija unutrašnjeg a ne samo spoljašnjeg obeležja.Jer upravo sve to spolja je odraz unutrašnjeg.Ljudi su kao to ogledalo ispred mene,u koje kad pogledam otkrivam taj psihološki i fizički izraz.
Kada danas pogledam sebe,vidim ljubav u svakom oku.To znači da nemam masku.
Jer ljudi maske su daltonisti za ljudska osećanja kao i za moralne vrednosti.
Kiša je.Dugim noktima kuca po oknu kao i po krovovima.Ljudi nose kišobrane različitih boja.Plaše se da bi kiša mogla da im oljušti masku.Jer u ovom obezduhovljenom svetu,kakvim ga ja vidim,prepunom pokreta maski,da ih ne navlače ,šetale bi samo ljušture.Tada bi svi videli da oni žive životom bez smisla.
Isto je i na netu.Iza nikova,koji su pandam pseudonimu,a već sa maskom iz stvarnog sveta,produbljuju i proširuju svoja interesovanja.
Hladno mi je.Čudna hladnoća.Osluhnem svoje telo.Počinjem da se plašim.Svesna sam svog straha.Srce mi bije,ne kuca.Potiljak mi se gnječi odozgo.Imam utisak da će mi cela glava biti zgnječena.Tada ću izgubiti sposobnost da mislim,da pratim svoju misao.Osećam slabost u celom telu.Odjednom bljesak.Misao:šta ako ovo stanje nije od straha,već strah se uplašio od stanja u meni?Od te misli mi je još gore.A od te misli ne mogu da se otrgnem.
Pokušavam već oprobano ranije,da skrenem misao na lepo.Na trenutak kada sam pozvana na Sunčanu stranu!Na taj trenutak lepote u svojoj izgubljenosti.To je bila strana poput hrama.Tamo su nam se misli hvatale pod ruku.
A onda je to postala mračna kula ,i uzela je sve naše svetove na okup,kako ne bi pali u zaborav.
Da li je na vrhu te kule mesto ,gde smo bez maski ,ostali pretvoreni u nešto što jesmo stvarno.
Nedohvatljivi u čudu za druge?
Tamo ima puno cvetova.
Poslednja senka pala je na ljubičastu orhideju i crvenu ružu, cvetove koji su ostali da zauvek stoje kao znak savršenstva…
Umorni putniče ako ikada zalutaš ovim putem ne uberi ove cvetove, ostavi ih da zajedno uvenu, i njihov prah se raspe beskonačnim predelima koje su zajedno naslikali!Zaustavljen vrhunski trenutak.