Oko maski i stvarnosti

U peni izlomljenih misli,raskamenjena,u čudnom predelu tišine čujem zvukove,koji opominju na bezizbroj nezavršenih pokreta i nedočetih zamaha onolikih snova.
Ispružena ka tišini bez pobune, jer se nisam sama nadvisila nad realnošću trenutka.Osećam tu nedorečenu ljubav kako se nadvisuje,isteže u meni pred,otimačima najlepšeg što posedujem u sebi.
Trag poslednjeg Gu...kao poslednji i prvi poljubac,za zaborav,bez traga,ostavlja prkoseći ,ključaonicu sećanja otvorenu.
I ja besramno virim ,i virim upijajući trag kroz ponudjeni oblačak kruga u kome moram sama!

To jedino srce Puta,mekog oblaka okačenog mog kruga trenutka koji,nosi me u novi budan san sa umilnim imenom na usni.
To je jedini način da umaknem maskama stvarnosti kojima su svi prozori moje duše bili otvoreni.I gde sam se našla?

U predelu odbeglih ptica pustinje,preplašenih osećanja,pred strahom, da je to početak  velike borbe večitog sna ,zaustavljenih slika i bljeska skica nade,koje jesu i koje nisu.Oko maski i stvarnosti izgubljena!