Krik vrišti

Laganim pokretom ispred zluradog ogledala ,kao da pokušava da skloni senku .Maše...
Ne,to je ona - freska porušenih manastira svih njenih nadanja,nepomična...njoj neprepoznatljiva.
Kovitlac iz čeonog predela spušta se,i kao da joj lomi nos od korena.
Misli niču iz praha srušenih snova...
Da li su oko nje ta ružna lica ili uprljane maske?Možda se u njima kriju  ipak vesele duše i radosna srca?
Kreću se..ponekad se čuje smeh..
Kakogod i ma kuda se okrenula vidi sebe na istom raskršću..
Samo ponekad,kao od vetra,poneki putokaz pokazuje jednosmerni pravac,ali u drugom smeru.
Nije više sigurna koje su strane sveta na kojoj strani..sve se izmešalo.
Vidi stisnute usne..Ne svidja joj se odraz..
Maske koje se njišu iznad nje kao da se nude..
Istegne se ka gore.Stane na prstiće svojih sada vidno stanjenih nogu,pa i od stopala pomisli da su nečija tudja..
Uzima maske .slaže ih na lice.
Pomislila je da može nekom od njih da ih zavara.Da ne vide na njoj da je jedna od onih koja nosi svoju dušu u nosu..
Kada je odabrala jednu,koja je i njoj bila smešna,iz zasede zaskoči je misao,kako bi se on slatko nasmejao,i čak je poverovala da bi i sam navukao neku i da bi se igrali tu na raskršću..

Raskršće je čudnovato mesto.

 Postoje priče da je na njemu moguće napustiti te dahooduzimajuće tuge,a da je moguće sresti osmeh i povesti srećne dijaloge sa susretanim,kao čudom,koje se ne zaboravlja..
Od tog saznanja,raskršće nije bilo teretno..samo čekajuće...Lako joj se učinilo jer je znala - da čeka posebnog...

Ali krik zavrišti..
Svi pravci na ovom raskršću su jednosmerni..
Idu od nje a ne ka njoj..
Da li treba da se liši emotivne nesvesti, i prestane da veruje za raskršće da može....?