Dugo je spavala.Posle jakih bolova u glavi.A i rane na licu i ruci od prethodnih dana ,samopovredjivanja,nisu zacelile.
Posle takve glavobolje upada u san dubok,košmaran,isprepletan sa stvarnošću a obojen snovima,crveno...
Stvarnost je urezala toliko ožiljaka po njenoj koži,nevoljno i voljno...kao par dana unazad.
Više ne može da ode ni u san kao ranije,plaši se ,jer su postali sve neprijatniji..I budjenje počinje bolom,tim bolom koji ne zna da li je jači spolja ili iznutra,i traje,traje...
I ovaj je bio.Pun glasova...
Poznati glas koji voli,tako je strašno vikao njeno ime..Sada ne voli više ni svoje ime..
Vikao je :"Zašto pišeš?Uporno nastavljaš a vidiš da odbijam svaku pomisao na tebe,koja si radila sve zbog sebe,drugih,uvek kao eksperiment,za koga,za koga radiš?U tom licu podsmeha i licemerstva,podrugljivanja,šta si htela da dokažeš,pišući laž,jer nikada me nisi volela.Koji je to oblik nasilja ,reci,reci mi...Nasilje kao način za šta...čemu..Priznaj,priznaj.."
Strah i nemanje poverenja,kao zaraza sa njega prešla je na nju...
Znala je da je san a opet je drhtala..Jako..a grašci znoja su joj izbijali po koži...Volela ga je..Voli ga..On je jednostavno u njoj...
Iznad njene glave njihale su se maske,one maske koje je upoznala,kao pratilje života..
I sve je bilo crveno..crveno do bola očiju..
Pokušavala je na silu da otvori oči..
I kada joj je pošlo za rukom iznad glave je ugledaala one ,i njihov odraz u njenom ogledalu,sa kojim priča i pokušava da udje dublje u sebe.Nagnuti nad njom,oni- koji sebe označavaju arheolozima duše!..
Ne voli njihova lažna lica - maske,njihove glasove,njihove zaključke..
Kopaju po njoj i izvlače poneku reč,rečenu ili misao skrivenu,koju je negovala u svoj lepoti,i objašnjavaju ih na njihovo ,more načina naučenih,bez i trunke onog što je ona očekivala..
Pitala je zašto su došli?Da li je to san u snu?
Štipnula je mršavi obraščić koji je jako zaboleo i otvorio tek ovlaš zaraslu ranu,da je vrisnula..Od njenog vriska oni su se ispravili..I osetila je onaj miris..onaj koji je izludjuje,koji imaju oni u zelenim i belim uniformama..
Gde je to ona ili kako su oni stigli do nje?
Reči podrhtavaju.Kriju se.Razbežale se.Od sna i vike..Napreže se da ponovo čuje..
Samo uspeva da kaže a zašto tako?
Oduvek je znao da su živeli nalik paralelnim svetovima,zbog čudom uvezanih niti,sa membranom tankom ,odvojeni poput blizanaca,tom tankom opnom koja je čak omogućavala da im se svetovi razliju i pomešaju,u malim momentima..
Oni pomeraju glave ,kao lutke na koncu...njene reči njima kvare,donete zaključke...
Govore joj da treba da postane svesna da godinama nošene maske urastaju u lica..
Dug boravak na ulicama neta kristalizuje nikove kroz maske,koje se same sebi vraćaju,otkrivajući pravo lice..
Ona se suprotstavlja ..Govori im,da su njihova lica verovatno dobila maske rodjenjem,kada mogu tako da se osmehuju,izgovarajući neistine..
Grad tajni njene duše razbudio se od rasprave medju njima..
Oni su brojniji.
Baš kako joj je nekada on pojašnjavao pripadnosti grupama...Ona je sama..Ona je bespomoćna..Zašto mora njima da pojašnjava ono što oni ne znaju da razume..
Oni ne znaju šta znače ti mali momenti,kada je u najvažnijim trenucima bio uz nju..Koliko je to noći?sa malim odstupanjima bezmalo 500...Da li je to mali momenat njihovog trenutka?....
Ako tako žele da analiziraju,onda treba nju ..i ona ima i imala je masku..onu kada nije htela da on zna koliko je bolna terapija bila i sa kakvim reakcijama,a on je ipak primećivao...i onda kada ona ulazi na blog koji je dizajnirala za njega..kao da mu viri kroz ključaonicu..radoznala da vidi auditorijum njegovih poseta stranica..Zar i to nije isto..?
Boje kaleidoskopa života su odabrali drugi,i mi ih posmatramo.
Ne usudjujemo se da zagrebemo po njima...
Da se ne raspu raznobojni staklići i slože u neku drugu sliku,predstavu,slagaricu..
I onda pustimo da vreme teče,kao da prolazi kroz prste,one iste,koji se nikda nisu upleli,oni isti koji su kucali reči od misli,i tako gradili kule od peska,oni kojima nije dozvoljavao da ,vetar poleti i razveje sva zrnca,već ih je zajedno sa njom sakupljao ,i gradili su zamak,napuštajući kulu...
I zato ona mora da piše.da ispriča sebe sebi,jer oni i tako ništa ne znaju,sem da imaju želju,da je smeste na neko drugo mesto gde mogu da je kontrolišu..
I opet on,mora da se seti ona ,da spomene,on je naučio koliko su kontrole ružne,i on je naučio milion stvari kroz taj momenat trenutka,kada joj je šapnuo,da su uplašeni,i puni straha.
Strah od dodira istine.
Strah od njih,i nas samih..
To je bila suština igre maskama,uobličena njihovom pričom na njen način..Tone!
