Iz šarenog mnoštva

Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom...
uneo sjaj snova dugama prepleten.
Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje. 
 Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali ne dam nikom da mi gasi snove.- Dragana Konstantinović

Da

Jednostavno, volim te - Phil Bosmans

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne veruješ to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka... 
Što se mene tiče,
ne moraš biti nepogrešiv,
bez grešaka i savršen, jer:
ja te jednostavno volim.

 

Poruka

Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.
Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,
 Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.
 Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.
 Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.
 Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše
- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.- Mika Antić

Možda...

Ovo ljudsko obličje je kuća za goste.
Svakog jutra - novi namernik.
Radost, potištenost, pakost,
- naiđe neka kratkotrajna svest
kao neočekivani gost.

Dočekaj ih i posveti im se svima:
Čak i ako su samo obilje tuge
što ti silovito pomete kuću
i iznese iz nje sve pokućstvo, ipak -
prema svakom gostu postupi časno.
Možda te isprazni za
neku novu radost.- Rumi

Voleti

Šta može čovek medju ljudima,
osim da voli?
Šta može, pitam, biće koje voli,
usamljeno, dok se svet okreće, osim
da se i samo okreće, i voli?
voli ono što more ostavlja na plaži,
ono što sahranjuje, i na morskom povetarcu
so, ili potrebu za ljubavlju, ili samo želju?
To je naša sudbina: neograničena ljubav 
i u praznoj školjci ljubavi strašljivo strpljivo
traganje, za sve većom ljubavlju.
Voleti i samo odsustvo ljubavi u nama, i
voleti prećutne vode, tihi poljubac i beskonačnu žedj.
Karlos Drumond de Andrade

 

Sanjaj

Sanjaj o letenju,
ali leti,
ne onda,
kada si sigurna u svoja krila
već u iskrenost
svoga neba

Ratko Petrović

Šapat

Prenesi...

Prinesi usnama noć, dahom je zagolicaj
i slatkim, bezobraznim rečima pozlati,
onako kako to meni radiš
kad ti se hoće,
a uvek ti se hoće,
jer ti se može,
pa se i meni može...
Prinesi usnama noć, dahom je zagrej,
nek’ se preznoji od želje da te ima,...
Prinesi usnama noć,
nek’ joj bude onako
kako bi noćas trebalo biti meni.-Goran Tadić

Još samo...

Još nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.- Mika Antić 

Radjanje proleća

Na platnu njenog života boje proleća.Donete glasom,punim melodije ,od kojeg se mrak spuštao i dizao,
kao zavesa a boje razlivale u letu ritma.Tako je kist u njenoj ruci zabeležio trenutak izmedju igre grana na vetru,svetlo-tamne noći.
Dan koji je prošao samo je zveckao u prolazu ritmom napuštenosti.Bila je radosna...Zaboravila je neveseli dan.
Prepustila se silini samonikle nežnosti .
Tako je On doneo proleće i postavio ga izmedju njih.
Kao Radosnicu koja se zadržala na pijedestalu njihovih susreta. 
Kao njegova otkrića novih galaksija
za njihova putovanja.Pod kišom meteora,pod sjajem zvezda repatica koje su na njih spuštale zvezdanu prašinu.
Milujući vetar natopljen toplinom njegovog daha za njeno disanje.Magija....Puf...Paf...
Zagrljaj...Pesma slavuja...i jedna drugačija noć po kojoj zvezde trepere ali sa oblikom prvih vesnika proleća.
Osluškujući eho umilnog glasa,izrečeno utisnuto duboko odvelo je u san...

Zvezdana prašina

Uživa u trenutku koji joj pruža njihovim susretom.Zaboravlja razlog njihove razdvojenosti.
Svetlost kojom je obasja ispuni je melodijom zvučnosti, izrečene ili napisane reči.
Muzika noći,koja odmiče ka ljubičastom susretu izmedju svitanja i noći...
Vreme u bezvremenu..
Nežnost umilne reči,zvonko useljava njen sluh.
Zbog prirode njegovih reči,rasporedjenih samo njemu svojstvenim načinom,kojim dodaje tempo.
Ritmom se obojeno stopi,sasvim prirodno i lako u istost poezije njihovih srca.
Uzajamno dejstvo dve pojave u dva tela,koja dišu isto.Vibracije iste frekvencije horizontom ..
Zvezdana prašina rasuta prostorom izmedju..Novi vetar na dva kopna...

Stairway to Heaven

Pogled joj luta dok on brodi u njenom oku.Malo je nesnadjena.Neplaniran tren.Osetljiva od nedoumica...
Da li reč trag označava samo ostatak onog što je bilo,postojalo?Ili....Kako ih ne razume?!
Kako oni ne razumeju njenu uznemirenost...
Može li drugačije da se saopštava?..
Kakvi su to trenuci od kojih je satkan život?
Zar je stvarnost kao plastelin za manipulaciju?!
Kao likovni globus u dosluhu sa vremenom,tako je istražuju...
Ljudi u belim i zelenim mantilima,sa maskama..
Ne, ne čuvaju oni nju sa maskom.Čuvaju sebe od nje.

Umetnici znanosti njihovog zanatstva.Ili življenja?
Ako nekome slučajno odlože korak ka stepenicama do neba?
Alegorija!Bliska simbolu i paraboli.Tako je zapamtila.
Zbog smisla koji ne leži u pojavnosti,već u značenju iznad njega..
Da li je ona gubitnik ili oni?Od života.
Kako to izgleda pod lupom.
Oh...samo je sustižu reči,dok na terasi tišina sanja.
A ona prinosi ruku srcu.pod prstima joj tragovi zvezdane prašine,koja veje,sjaj i lepotu,
primljenu iz daljine,koju voli,jer njegovi koraci odzvanjaju u ritmu srca,njihove košulje za dvoje...
On će ..da on će..jer on je..da on je,krišku svoga neba poslao da ona osmehom diše..

Boca Žvrljoca: Osmeh dana

Boca Žvrljoca: Osmeh dana: Nebo ispisuje ime.Spušta kišu ljubavi laticama njihovog cveta.Vetar miluje nežnošću staze ,kojima se kreću. Luka njihove stvarnosti ima s...

Razliveno...

Šapuće nežne reči koje ih oboje opijaju.Govori joj prelepe reči koje je omamljuju.Čvrsto vezani žudnjom u požudi.Rastegnuti izmedju očiju i stopala i vrhova raširenih ruku.Mednim usnama klize im ukusi.Pred očima razlivene boje tananih nežnosti.U snovima noći isti nedosanjan san,nastavlja da sanja po danu..I san u san prelazi,na stopu od stvarnosti...
Bez priče sa Mesecom, a u plesu sa zvezdama...I nema nedostajanja...I ima nedostajanja..
Žar noćnih ptica rasplamsa se u svitanju..
Zagrljajem Zore i Svitanja uz tihu muziku Jutra....
Njene oči ispunjene njegovim likom...dok ga posmatra u budjenju Vatre...On kaže:"Ko je objasnio Plamen?"..
Ona kaže:Plamen si Ti...
Sa očima boje badema sa usnama na kojima spava uvek njen poljubac..
I načini joj stazu ka srcu gde žive oboje voljeni..
Medju dlanovima ,nežno i lagano iznedre maleni zagrljaj..
On na njenoj liniji života,Ona na njegovoj...
Čuva je..Bdi nad njom..Čuva ga ..bdi nad njim..Bljesak darovane ljubavi obasja dan..Razlije se duga  u otkucajima pod košuljom za dvoje..

Vetrom

Ovo je dan koji joj se čini neobično dug.Spojen sa noći.
Cvetovi otvoreni noću.Mislima.Samo tako je mogla do jutra.
I sigurna je da je od njega naučila da i ona bude poput Vestalke.
Ta čuvana vatra greje najlepše 
Kada se neko uplaši.ona je sigurnost,ohrabrenje...
Tako su lepo padale po njoj sve te darovane latice..a žar je razvijao onaj topli plamen...
Latice su bile i kapi potekle niz njene obraze u jednom trenutku..Miris ih je osušio donet vetrom.
Vetar se ranim jutrom utišao.Ona se smirila.
Pre no što je ušla u tu salu,osetila je njegov nemir,
koji nije odmah prepoznao..
Zato je duboko udahnula,i mislima mu poslala poruku da može podići svet.
Melodični glas koji voli,donet Ružom vetrova odveeo je u polusan.
Muzika je bila sasvim tiha.
Reči niz nežne usne slivene stigle su kada se probudila.
Očima ljubavi,kao miris njihovog pogleda.
Stisnuta ruka upila je dlan koji je držao.
Nemir je odneo vetar u kljunu kormorana,koji je ponirao u mutne dubine.
Rečni galeb nosio je želje primljene od ovog morskog.
Strukovi visibaba povijeni od vetra.Ljubičice one prve,
stidljivo su izronile glavice.
Miluje im latice pogledom
Zna da će one cvastima oivičiti stazu kojom se kreću.Zajedno...
Poruke nežne,reči blage..Zagrljaji..
Dišu i udišu predvečerje vetrova pomešanih mirisa ...
Želje u ostvarenju..Ogrnute ljubavlju..

Meko...

Meko,a daleko!Dotaknuto snovima.Sjaj u kontrastu.Utiskuje se stvarnost.Rasparčana komadićima lepote.
Zaslepljuje.Ne razdvaja.Samo se teže diše.Toplinom koja se širi.Udisajima nežnosti.U dalekoj stvarnosti.Ruke drže vrpcu...
Dah..Isto...I bezizbroj kapi,nalik ovoj kiši.More raste...
Širi se..Daje mi noć za one posete..Lepotom odisaja.
Kretnje na horizontu..Meko od uzajamne ljubavi...Mirisi koji pojačavaju žedj...Žedj koja se ne napaja..
Jača,smelija..Aure nam isijavaju u lepoti...Glas u šapatu podrhtava...Odjekuje njegov zvonki rušeći daljine...
Spontanost,jednostavnost,lepota istosti...Iza spuštenih kapaka naslućeni dodiri..Baršunasto nežni klize...Uvezana vrpca ruku...
Na usnicama zraci sunca  izlivaju med..klizi do dodira...
Ušuškani u meko..pogledom izmedju trepavica...Spušta se noć!