Zagrljaj noći

 Ima osećaj kao da je  poluprisutna.
Da li zbog meseca koji se na kratko pojavio,kada su  ga prekrili tamni,nedobronamerni oblaci.
Ili je zbog te promene vremena ,a pre par dana se sunčala u kupaćem kostimu,ili je ta cela promena kulture,i ostanak i u danima vikenada,na ovom mestu...
Oduvek joj je loše išlo mirenje sa stvarnošću.
Kao dobro poznati sanjar vremena,na trenutke se prepuštala,pa je tako i intenzitet ,prvobitnog stanja slabio...
Prigušena svetlost,njeni laktovi oslonjeni na pola butine.
Dlanovi puni njene brade i obraza.
Oči,ah oči,na trenutak zatvorene,kada duge trepuše zagolicaju,pa širom otvorene nalik pogledu iznenadjenja,pa onda poluzatvorene,kada i mali stidljivi osmeh zatreperi ,i vlažna usna ugrize ime u dozivu...
Posmatrala je ugašeni monitor pred njom i bljesak bele hartije sa leve strane,po kojoj se prigušena svetlost zaigravala,na momenat obasjavajući olovku koja se pokretala,valjuškala pri pomeranju njenog tela u ponekom dubokom udisaju.
Hoće li prstići zaigrati sa olovkom ispisujući sve one reči inspirativnog nadahnuća dobijenog od obojenih susreta letom ptica,ponad obojenog  neba,do visokih vrhova,nad kojima jezde jata Vranolikih mudraca,koji  srebrne tajne otresaju sa krila,iz kojih niče iz onog nestvorenog korena,visoko drvo,sa koga će se uzbrati pravi plodovi saznanja,posebnog ukusa.?!
Zvuk pesme ponekog zastalog zrikavca koji je ugasio pitanje u njoj,raširio se prostorom.
To su trenuci noći kada zaboravlja da je u sterilnom svetu Božanstva zdravlja...
Zatvori oči,utone u san,otisnuvši se plavom pučinom u zagrljaj mornara..

Kakav dan

Pet i petnaest.Mrak je još uvek.Vidi ulično svelo.
Šta je probudilo?
Iznenada hladan vazduh,donesen sa mora koji udara o brda i kao bumerang se vraća hladniji.Ima takav utisak,jer pomalo drhti.Navlači pokrivač koji je morala da traži jer su joj noge očigledno bile nemirne,a  on na podu!
Ili je probudio gromki,zvonak smeh..
Zašto se tako jako nasmejao?Šta je to ona rekla?...
Priziva sebe iz sna,njega u njenom snu..
Jedino mesto gde su uvek zajedno,gde se sreću..od prvih dana..
Da..seća se da mu je rekla da veruje da jedino on može da je izleči,jer poznaje sve u njoj..i sve njemu njeno pripada,i onda je nabrajala:srce i jetra,oba bubrega,mozak i sve iluzije..i on se zato nasmejao..i smejao se sve glasnije što je ona više pokušavala da ga ubedi da to jeste tako ...i onda njene reči,koje jesu: 
"Ti jesi ja. I Ja ne postoji ako nije Ti. ..Oduvek Te volim. Samo to i umem.".
A ustvari eho tog zvonkog smeha, iz srca je odzvanjao u njoj..
Osmeh na njenom licu,jer je pomislila da je konačno našla prave reči da mu kaže...
Blesava je,pa njemu ne treba reći,on zna,on je oseća..I od te misli svemiri narastaju kao mehurići i ponovo nestaju u moru uzročnosti...Njeno stanje...Uvek kao prepreka...A tako su srečni na ovom slivu,nad kojim Ptice lete..

Sličnosti

Vreme se meškolji. Noć se prikrada nad morem zaklanjajući  stidljivo sunce.
Lepa jesen u produženom letu...
Glavobolja je trajala samo par sati.A taman se ponadala...
Intenzivna i jaka...
San kratak ali okrepljujući.
Zato je još budna.Pije čaj od džumbira sa limunom.
Još od proleća.Čak i kod kuće kada  je bila.
Jedino u onih par nedelja u manastiru,pila je neobične čajeve ,od uzbranih biljčica izmedju stena.
Dan se skrtio i pohode je noći bez pesme zrikavaca..Bojene!Čežnjom.
Čežnja!
Kako da opiše to stanje koje se u njoj kupa,izgladnelo,i skriva duboko,tamo ispod njenih rebara,penjući se do najtoplijeg mesta u njoj.Pohranjuje je i uvećava uvek.
Do momenta,u kome je neće iskoristiti sama.
Do momenta,kada on odluči da je podele.Da je razmene...
Da hemijski proces bukne,da prasak odzvanja svemirom,dok budu ogrnuti horizontom ,pod čijom toplinom njihove vatre plamte šapatom.
Jer ne može još uvek glasno da izgovori,sve one progutane reči,koje je tako dugo skrivala.A želi,jako želi da on zna,kako ona sakuplja sve mrvice od zareza,malih slova i tačkica i pravi od njih sve veće klupko,jer beskrajni nizovi su je obmotali,onim tananim nitima mreže,koju ta dragocenost znakova,njegovih darova,prerasta !
Otuda,u trenutku biranja najnežnijih,mekih slova koja pišu šarenolika značenja,On donosi radosnicu i postavlja je izmedju njih!
Smejalica koju je postavio nedavno ispružila je ručice i naslonila umlnu glavicu na nju...
Sjaj u iznenadjenju!..Smer po opisanim putevima leta veselih želja....
Dok pucketaju i varniće u svojoj sličnosti,odabranog trenutka one tišine koja je divljala,obuzdavajući se, nalik sramežljivim iskrama,koje se plaše da pokažu svu svoju snagu i sjaj!
Zvezde skitalice skupile su se gusto,da pod njihovim sjajem vatra i vetar otkotrljaju klupko,praveći novu stazu koja  utiskuje njihove korake noći...

 

Prozor u prošlost

Kada joj se uzdah nekako iskrade, medju usnama oseti onaj miris i ukus španske višnje,oprobane u jednom proleću,gde su joj prsti bili razliveni po koži ispisane poezije.
Ukus tragova njihovih utisnutih imena koja se čitaju u tihim danima,kada su ona i jedini smisao.
Pitanja i žudnje , sva od slova sa mirisom vremena, nizana na njima znanoj poljani,kao lahor i orkan,koji raznosi boje i mirise,zbog ravnoteže na tasu životne vage.
Slepljeno vreme,kao prstići od šećerne vune,spoji se,pretopi i nestane.I pojavi se uzdah i miris i ukus španske višnje na njenoj usni,dobijen za drvenim stolom u proleću ,koje nema zaborav,u boji mirisa koji traje.

             Prozor u prošlost-Leonid Afremov

Kad tišina ćuti

Talasi su tiho kupali pesak i malobrojne turiste koji su izašli da uživaju u toplom, harmoničnom popodnevu.
Pred strogim, osornim pogledom užarene zvezde osećala se kao stvorenje iz morskih dubina, oktopod recimo.
Na njenom licu onih par ožiljaka nisu podnosili sunce.Hodala je u pravcu,koji je vodio po inerciji njen korak.
 Zamišljena, mada više zalutala u sopstvene tokove misli, stigla je na mesto gde voli da sedne, ispod široke krošnje vekovnog drveta.To mesto ima nešto u sebi,gde ona nalazi smiraj svojih misli,i prijatnih sanjarija.
Danas joj je trebao smiraj.
Primetila je da uvek kada se njeno raspoloženje popravi,oni se potrude da ga pokvare...
Uporna da podnosi bol i umor,sada je osećala samo umor.
Psihički bol je nekako već srastao sa njom.Onaj fizički od još uvek nerešive glavobolje,sam ju je rušio.
Toplota koja se nagomilala tokom leta još uvek nije želela da se ukrca na svoj brod za odlazak, već se polako isijavala iz zagrejanog tla, omamljujući ljude na obali i vodila ih je u tihi spokoj.
Uživala je, opijajući se pejzažem i hraneći tišinom.
Svežina mora suprotstavljala se toploti,pomoću nadolazeće večeri .
Duga, laka i tanka ogrlica, samo delić onog što je nosila na sebi, stezala je kao omča. Vukla je nadole, ka utrobi zemlje iz koje je potekla, nateravši je da pogne glavu i gleda svoje pogrešne korake u pesku...To gušenje je ustvari od nemoći glasno izgovorenih reči..
Trgla se..Prethodne noći je silno pogrešila.Prepustila se struji,koja je iz nje izvukla zabranjene reči.
Reči i slike,njena nekontrolisanost...Ona nema pravo da ih upotrebljava..A to je uradila,ponovo...
Ponovo.Po koji put.??
S knjigom u ruci i pogledom koji u plavetnilu morskog bespuća traži smiraj,prepustila se!
Ubrzo za nju nije postojalo ništa osim ovog mesta i ovog mora i hartije koju bi ispila do poslednje reči. 
Voli takve trenutke u kojima joj stvarnost dopušta da je popunjava kao bojanku. 
Kist njenog pogleda, snabdeven materijalom snova i mašte, preko sivih stranica nanosi različite nijanse, ne mareći za linije i sklad. 
Sa svakim potezom, ona udahne,ali plitko.
Nedostaje joj onaj duboki,naučen udisaj.
Zatvori oči na trenutak,trenutak koji joj donese 
iznenada, saznanje da ovu knjigu nije morala da boji, ona je sama treperila kao kaleidoskop. 
Uzbuđenje koje je nosila čitavog dana materijalizovalo se sada,u vidu kolibrija u dnu stomaka. 
Bilo je to suludo, ali osećala je njegova krila kako joj ne daju mira. Slično igri leptirića kod samo male pomisli na njega.I u trenu, meke, sjajne korice čitav spektar boja pretvorile su u zaslepljujuću belu koja je pozvla da uđe u svet stranica. 
Nije oklevala.
Zašuštaše stranice,u pozivu,u pozdravu..
Počela je da čita, ali slova, njihove crte, obline, kukice i kvačice, u njenom umu izgubiše svoju krutu formu i značenje i postadoše puke konture ,njega od hartije. 
Jasno ga je videla pred sobom; vitkog,visokog ,hitrog, sa onom  tananom nežnošću, sa svilenkastom kosom u odsjaju meda,od zraka sunca,i srebrnkastom prelivu nekolicine vlasi, kao jedinim ukrasom. 
Ali znala je u svakom trenu da je od papira i da ga vetar može odneti.
Kako si?
Pogledi im se susretoše. 
Njen pogled od čokolade, video je sebe u zenicama očiju koje kao da nisu imale granicu. Kao nebeski svod u trenutku pomešanosti ružičasto braonkastih boja pred noć, tako su i one obuzimale iskonskom tamom svemira i beskrajne dubine.
Čitavo lice, pa čak i stidljive zvezde koje su provirivale iza dva sočna oblaka od grožđanog soka, služilo im je samo kao podloga na kojoj bi se istakle. 
Pogled od tad nije mogla, a ni želela da skrene.
Tražila si me? zazvoni glas sa onim blago kotrljajućim "r" od koga ona zatreperi ,kao žica na harfi.
Uvek me tražiš po papiru,kada se razlivaš tvojim slovima,rekao je.
Znači ,ti si moj pokretač i moja inspircija,odgovorila je.
Ja imam mnogo oblika i ti si mnoge već susrela. Zamisli da postojim samo ovakav, jedan na svetu,rekao je dok mu je prikriveni,umilni smešak zaigrao na kraju usnice.
I jesi za mene jedan i jedini na svetu i ne vidim u tome ništa loše,prošaputala je.
Ali kako si me ti pronašla?Bio sam u mnogima i sa mnogima podeljen,a samo ti...ovakvog si me stvorila..
Branila se:Ja sam tebe stvorila?
Ti si me zamislila i oblikovala!
Pa postojiš li ti onda?,pitala je.
Postoji sve što možeš  da zamisliš, pa makar samo u tvojoj mašti,rekao je.
Pognula je glavu,da ne vidi da su joj se rosice u oku pojavile.Da li su oni stvarni ili samo ona...oh...
Njegova prilika poče da bledi, a njene crte da vraćaju pozajmljene linije slovima.
Budi strpljiva. Bori se. Veruj u nemoguće.On se nasmeši i obasja je svetlošću srebrnog, mladog meseca u kome je nestajao.
Pažljivo je prinela knjigu grudima ,uzdahnula ovog puta duboko,pruživši ruku zabrinutoj pratilji, da lakše ustane.
Pogleda po sada već sasvim modrom moru,zaiskri joj osmeh na usnama.
Kad tišina ćuti,zna da nije sama,svaki dan nova snaga za novi pokret...

Pustinjska

Uskrsla iz njenog sna ,obavijena svetlošću tajne sa aurom pojačanih boja,u novoj dimenziji postojanja,pustinjska ruža.
Od zaostalog zrna ,sačuvanog u pustinjskom beskraju peskovitih prostranstava,kada su i poslednje kapi vode isparile,iza zidina minerala gipsa i barita kristalizacijom,iznikao je prekrasni cvet .
Uvek drugačiji ne samo u oku već i srcu .
Ponekad ,kao rosa slankast,od suzice,ponekad kao užarenik pustinjskog peska,ponekad plavkast od zaostalih kapljica čaja,a najčešće kristalno beo od sedefastih misli.
Sve boje u jednoj jedinoj ruži poklonu trenutka ,sada.

Putem Svitanja

Bespomoćno lupanje koje je samo odjekivalo nebom,nestvarno plavim ,prepunim zvezda,bili su otkucaji njenog srca.Od sna koji je probudio.
Pogled na sat govorio je da je prespavala petnaest sati .Kako tako dugo?Opet su nešto izlili iz epruveta njihovog znanja.
Pokušava da se seti trenutka ulaska u san.Bezuspešno.Za sada.
A morala je da se seti..Ako se ne seti neće znati  ko je bdio umesto nje,nad njegovom srećom.Da li je uspeo da otkloni tugu  i uznemirenost,skupljenu u krajevima njegovih očiju ,iz dana pre.
A onda iznenada setila se,to jako lupanje njenog srca ,nije bio strah.Bio je to dodir njenog lica.
Pod zatvorenim kapcima osetila je blizinu.
Zna da je prošaputala:-Da li si stvaran?Da,jesam .Ćuti,prestani da tražiš lek u rečima.!
Sa naporom kapci  su se podigli.Videla je svoje ispružene ruke u trenutku kada je Zora sa odlaskom sna podizala zidove jutra.
Odnela ga.Gde?Možda dublje u njene snove..
Lagano je prešla rukom preko lica,da utisne dodir srca njegove jagodice,koju je nosio za nju, pokazujući put novog dana radjanog Svitanjem.
A njeno budjenje je zaplakalo za snom,i njegovim imenom na usni.Zbog probudjene brižnosti u razbarušenoj kosi boje kestena koja je ostavila miris užurbanosti sa puta napora.

Ključ ...

Iznenadna,a skoro svakodnevna pojava ludačkog,razdirućeg bola u glavi.Nigde se ništa na snimcima ne otkriva.Ponovo neobičnost u rekcijama njenog bića.Iznenada,u trenucima najsvetlijih raspoloženja,nepredvidivo,samo zaseče prvo,a onda muči..Naučila je da u delićima sekundi pre potpunog slamanja,zamrači sve.Sklupča se u obliku fetusa,umirenog disanja sa jakim otkucajima srca..
Tada je bez misli..Samo je bol..
Pred Svitanje,probudila se potpuno mokra,lomna,pomalo uzdrhtala..Sigurniji pokreti i bistrina pogleda vratila se posle tuširanja hladnom -toplom,pa mlakom vodom,naizmenično..
Drhtaji su zaustavljeni..Misli su počele da se nižu u prisećanju delova sna..
Boje,boje su se posle dužeg vremena pojavile prve,šarene,da bi ostala purpurna i pozadina plavetne..iz pozadine  zvonak glas..Misli da ludi..Glas odjekuje njenom glavom,baš kao kada ga je čula,nekad..Uzdrhti..
Pomerila je položaj tela da ga bolje čuje..
U položaju iščekivanja pojave..
"Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama.... Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo... I uvek sve odgađamo, kao u strahu od rešenja...Rekao sam strah ne postoji,da bih je utešio.. Ovako je mogućnost, cvetanje, prostranstvo želje..Sloboda... Sve je tu moguće, sve je pred nama."..
Govorio je naglas kao da se preslišava,pomislila je..
A onda je videla..Reči su bile upućene u razgovoru sa drugom osobom, ne sa njom..A da li o njoj?
Sama se pitanja nameću..To ona ne može da kontroliše..
Ona zna jedino da prepozna prostore nade,kao odmerenu milost,koja iznenada zna da čvrsne,baš kao što joj iznenada od letos taj bol u glavi stiže.U tim nepovezanim prostorima nade ,pojavi se sistem čuda ,jedinstvenost u postojanju,razarajući puteve praznine,koji je očekuju,a ona ne želi da iskorači....
Povoljna situacija u razvoju..gde gnezda ptica ostaju netaknuta,mada je vidljiva koncentracija lešinara ,koji kruže..
Izbegnut pakao,zbog poštovane Tišine ,koja je donela mir...pred olujama koje su se uskovitlale od strašnih lepeta krila i krivih kljunova tih lešinara,smeštenih na njihovim odvratnim glavama,da jače i snažnije kidaju..da bol traje duže..
A onda ,šćućureni na grani golubovi u jatu..različitih izgleda i boja..predosećajući nalet novog vetra ,oglasili su se predvodjeni snažnim a nežnim gugutanjem jednog ,medju tim mnoštvom..Tada se pojavio zrak sunca ,koji je ispratio njegov let gukanjem..

Urna

Danima kiši.
No,nebo ima posebne boje.To su samo pljuskovi kiše,koji donose radost i posebne mirise..U kombinaciji sa velikim delom netaknute prirode i čudesnog plavetnila mora ove jeseni,gde beličaste peščane plaže podno stenovitih obronaka prepunih zelenila izgledaju nestvarno.Malobrojni turisti ne narušavaju ovaj neobični mir posle letnje užurbanosti...
Noć se nadvila nad Messinom.
Nad starim drvećem neobranih maslina ponosno ,sa listovima na kojima se presijavaju kapi skorašnje kiše ogledaju se zvezde pojavljene izmedju putujućih oblaka noći.
Bademi su svili svoje ,nedavno obrane krošnje ,kao u stidu..pred pogledom starih maslinjaka.
Male naseobe smokava medju vinovom lozom,poigravaju se sa lakoćom,jer su ove godine zaradovale obranim plodovima stanovnike..I svi zajedno sa prelepim mediteranskim biljem šalju najlepše mirise koji se kupaju na površini kristalno čistog ,mora plavetne modrine koja menja valere pod pokretima nepoznatih struja iz dubine ,nezamislivih!..

Ona uzdahnu,posle dužeg vremena duboko,kao opijena prizorom satkanog od mirisa.
Pogledom sanjalice ispružila se do mosta,pod kojim jedna iz mnoštva, bistra ,sazrela kroz punoću bezvremene snage,reka neprekidno hrli u zagrljaj moru..
Sa urnom u ruci,na sredini mosta,odsutno gleda modrinu tame.Zvezda koja je nekad sijala i iza oblaka za nju pretvorila se u pepeo.Sagorela je u obilju sjaja,koje joj je nudila.Samouništila se u sopstvenom darovanju.
Sa urnom u ruci i srcem koje je prestalo da kuca ili ga ne čuje.A  ima uho.Zar ono ne služi za primanje zvukova iz daljine?
A kako se primaju zvuci sopsvenosti?
Da li vibracijama iz sebe,koje šaljemo napolje izgovarajući misao da bi se čula?
Da li je razlog govora smisao da bi se čula sopstvena misao?
Sa urnom,koja se zagrejala medju njenim dlanovima,na sredini mosta posmatra titravu svetlost i siluete zgrada u daljini istog dela ostrva.
Te zgrade u ovoj noći su omekšalih obrisa.Njeno srce se od prizora pretvara u kamen sećanja.
Dve stene u pustinji njenih grudi.Preko dana se šire a noću skupljaju,pa naprsnu od promena i stvaraju sve veću pustoš,i ona je počela da se gubi,bez vazduha.
A noć je modra,sa nešto neba pod zvezdama koje je ne prepoznaju,i kraičkom meseca koji u igri žmurke sa pljuskovitim oblacima,na tren osvetli njeno ispijeno lice sa lepim crtama iscrtane tuge.
Bol je boli.
I kada na momenat zastane,lice joj poprimi izraz iznenadjenja u iščekivanju.Čeka,da oseti ,kako opet dolazi,ali osnažen,jači,dužeg trajanja.
Kao nov dolazak otkucaja ,koji su sve slabiji ,kao i nada pod peščanom olujom nadirućih osećanja kroz sećanje,koja donose ne ludilo u lepoti ,već tegobnu prazninu ,pod praznim nebom beznadežja...
Neko izgovara ime...
Pobeleli prsti od stezanja urne u ruci..pre no što je otvori i pre no što oseti taj konačni oproštaj,kojim će se i od sebe oprostiti,svesno se izvukla iz svoje već pocepane kože..
Odraz je načinila poslednjom snagom žmureći,da bi ubrzo u nekom novom strahu,otvorila širom svoja dva velika oka,sa izgledom usnulog laneta,kako bi videla željeno mesto da sleti..tamo u onaj veliki grad i onu odredjenu ulicu kojom se kreća svake večeri u isto vreme..Samo još ovaj put!..
Sa sobom je nosila miris mora..bosonoga,izdužena,znala je koga traži i šta može da nadje..
Kao u pustinji gde se nalazi i smrt i novi život..Bosonoga je znala da  mora da umre ,onako sagorela ,smeštena u urni sećanja koja ne ostavljaju uspomene.
Da bi se on ponovo rodio,u novom krugu stvarnosti..
Da taj novi krug života nesme ona da dotakne nikada više..
Samo da još ove noći sagleda svoje izgubljene snove,izašle iz pocepane kože tela izdajice...

 Sa stisnutom urnom medju dlanovima ,čuje otkucaje srca ,gleda u pločnik unoseći u sebe sliku tragova koraka ispred nje..Poželi samo da šapne njegovo ime ali se plaši da naruši tišinu medju njima i mir koji je zavladao u njegovom krugu života...Plaši se da pridje bliže da ne bi osetio miris mora koji je ponela sobom..
Dah vetra lagano je pomeri sa njegove staze i ona u magnovanju,već nedovoljno bistrog pogleda pogledom u nebo nad njegovim gradom kao na dečjem crtežu zapiše zabranjenu reč zauvek ti!Reči čije je značenje zaboravio zauvek..
Bez zvuka ,spustila se na most sa koga je uzletela.otvorila urnu poslednjim atomima snage,i delić po delić pepela spuštala niz reku,kroz sećanje i na one koje su bez zluradosti na licima u želji da joj pomognu ,šetale onom palubom sa zavodničkim iskricama postavki,kako bi oponašale nju..
Pogasila su se svetla grada,ugasile su se malobrojne zvezde,ugasila je glasove u sebi,da misli ne mogu napolje...

Igra noći ...

Stella polaris izmedju nje i noći crne,prave,opipava svoj put za more hladno.U lažnom vremenu,punom lažnih ljudi,kao ptica uzidana u mozak i zid,koja nikad nije upoznala vid,baš kako je Miljkovićev stih opisao,ona koja je sluh našla u prostorima šumnim,nije slutila da je tu morala da spozna ono začeto pre tog trenutka,
Počelo je da se dešava ono i očekivano a u želji neočekivano.Nekako , neželjeno se uvek desi.
Da li je ovo kraj priče ili je kraj bio na početku?
Njeno rano osećanje nemoći pred stvarnošću sada je upotpunjeno...nemogućnošću govora...
Zaustavljanje glasova u njenoj neprekidnoj danonoćnoj borbi ,unutar njenih želja i mogućnosti,jecaja ranjive duše..samo su spazmom zaustavile vibracije glanih žica  i ona je zanemela.

Iznenada,kao što se sve u njoj dogadjalo odvek.Tu se ne poznaju još uvek,uzrok i posledica.Taj naizgled mali rat u njoj počeo je da pokazuje prve gubitke.

Mnoštvo njenih misli zapisano u dvadesetak svezaka,mnoštvo misli na papirićima na stranicama knjiga ,podvučenih delova ,koji su se utiskivali u njeno biće,a kojima je okružena.
Mnoštvo crteža,nje ne crtača,samoobdarene talentom i željom da ne rečeno ili ne vidjeno,prenese,ostavi  trag,kao u strahu da neki momenat ne prepusti zaboravu...
Tragam po njenoj intimi u pokušaju igre istine,da nadjem trenutak,početka tih strahova koji su je potpuno izolovali...
Oni su počeli davno,još kada je bila dete...
Uvek se izdvajala..Najradije se igrala sama,okružena igračkama koje je po uzoru na posedovane,sama pravila..Dok nije naučila da piše,svoja osećanja je iskazivala napravljenim predmetom ili neveštom rukom nacrtanim crtežom..Malo je govorila..Najbliži su to pripisivali njenoj tihoj prirodi..Izbegavala je velike gužve čak i u njihovom stanu..Uvek kuća puna prijatelja i poznanika..Oni pokreti po dečijoj glavi ili obrazu dovodili su je u stanja stisnutih usnica i pesnica..Ima puno crteža na kojima se plazi..zato što nije smela to da pokaže..
Nepoznati otpor još uvek,ne razjašnjen do kraja.
.Jeste bila čudesno lepa ali na malobrojnim fotografijama ima ili puno istačkanih ili kružno isctanih flomasterima znakova..Kada je bila starija na jednom mestu je zapisala,da ne podnosi ljude koji na ljudima i deci vide samo fizičku lepotu..
Iako su joj i sestre i ostali članovi porodice veoma lepi,nije primećivela takve znakove divljenja kao prema njoj..Ustvari najmladja,i sićušne gradje skretala je nehotice pažnju prisutnih..Smatrala je da su nepravedne pohvale njene ličnosti jer je obožavala svoje starije,posebno svoju bliznakinju...
Odrastanjem,koje nije želela da prihvati,zato je do skora njen dan bio na rolerima ,skejtu i biciklu,želela je da pokaže da je još uvek dete..Dete,koje je u nekom trenutku zrele mladosti doživelo i prvo ,pravo razočaranje,naravno povezano sa oblikom ljubavi,koji je za nju bio prolaznost u poistovećivanju sa drugima,pokušaj izmeštanja  sebe iz snova u stvarnost..
Sudarom saznanja da je i tu bitan uticaj njene spoljašnosti a ne onoga što je u sebi imala,vratio je dublje u one snove,kada je plakala zavlačeći se medju stranice knjiga,ili ulazeći u glumu aktera nekog filma..
 I period kada je poželela da se ponaša kao dečaci,u želji da bude neprimećena na način koji nije volela..
Vid ankcioznosti,koju su kasno ustanovili..neželjeno..dovodi do momenta sasvim drugačijeg otkrivanja nje u njoj..Susret sa osećanjem ljubavi,o kojoj je maštala..
Dok Night wind tumara ove noći.ostavljajući za sobom potopljene ananase na dnu mora ispalih iz neke barke,čija jedra kapetan Dalabu13,nije uspeo da zaustavi ,dotle je bezbrižni igrač Alaba ciljao ka golovima gde su se njene sestre razvile u svojevrsne golmane i razotkrivale različite puteve po Yahoo,Hot mailu,FB i ostalim postajama neta.Zavolela je i konje...
Dotle u pustinji njenog srca ostaje neispijen onaj lekoviti čaj,koji je jedino čarolijom tajnatajna,mogao da ublaži njenu žedj,u nekadašnjoj tajni čaja .Tako se bar dogadjalo u nekim predjašnjim trenucima...
To ostaje ne remećeno..Mir u drugačijem svetu od pričanog, treba da ostane postojan..Preokreti su sada samo u njoj..otkazivanjem jedne po jedne funkcije..
Čudesno pomešane misli,čak i jedna za drugom ,isprepletana sa dobijenim podukama,kao ona od trenutka sretanja,kao pomoć da razume,već tada uveliko postojanje stanja njene svesti,na granici sna i stvarnosti.
Naučena je da "beg od stvarnosti jeste povratak detinjstvu,kada misli putuju,pa dok ptica poleti,da dečak u krošnji drveta odmotava misao..."Ali živeti u mašti je tanka nit,koja deli stvarno od nestvarnog.Kada se traži u sebi.Zato treba da postoji sklad da se snovima ne izgubi put ka stvarnosti.Pravo umeće života."
Jedan od razloga njene neraskidive vezanosti.Trenutak kada je ušla u krug,u kome je nalazila poverenje,podršku i ohrabrenje za pokret.To osećanje postalo je tajna,koju je duboko pohranila u sebi.isto kao i rečeno joj da je ona vreme a ona je razumela da je on koren energije.Od tada jače i čvršće sanja i istovremeno stvarnost sve više doživljava kao gorčinu.
Podzemne,razarajuće vode stvarnosti donose joj saznanja neuspelih pokušaja susreta.
Ne razume da nije bio trenutak,da skretničar nije dozvolio sejaču zvezda,zbog njegovih promena raspoloženja ili dobijenih naredjenja,u kom pravcu igra treba da se odvija.S druge strane ,nedovršen oporavak njene bolesti,njoj punoj ožiljaka,od onih strela veštih strelaca,koje obmanjuju,izdaju,povredjuju,otvaraju vrata tugama da kao u lepoti pre,sada  nalazi čudo u čudjenju,zašto neželjeno potire samo sebe.
Kao iznenadne kišne kapi i prasak na nebu,u deliću sekunde donesu i promenu melodije kretanja sila,u kome različitim stepenom vibracije prolaznosti prepoznaje melodiju značenja,kao beskompromisna nepotrebnost,koja je poslužila ...
Bar da je kao ona mala ptica,negovana i mačka i vrana i ljudi...a ona je ustvari oduvek bila bez šanse za dalje....Ništa i mrak...Igra noći pomešanosti..Svetluca...

Pustoš

Njeno odbijanje da saradjuje,danima ne pričanjem,ne pisanjem,ne crtanjem,odbijanjem hrane i pića i na koncu bez dozvoljenog odlaska i ne javljanja,sada kada se vratila,ocnili su kao samodestruktivno ponašanje.
Smestili su je na stranu sveta kojoj pogled obuhvata samo beskrajnu plavet pučine.
Bol sa kojom se pojavila samo je označila veću pustoš u njoj.

Pod teretom vidjenog u tom odsustvu,u samovolji odluke,otišla je u onaj san ,koji ne želi da pamti.Zato taj i ne piše i ne govori njima.
Nevoljno ruka je iscrtala ruke...Ruke..Njena spona..
San prošle noći narastao u potrebi nakon bola,u umoru predjene daljine pun je bio mirisa i širokih bulevara..
Pokušaj kontrole sna ostao je samo pokušaj!
Trudila se snom da ga ne dozove,iako su pucketale i varničile one mrvice tišine,koja je divljala!
Znala je da nikada više njegov pogled ne sme da uhvati njen teret iz daljine,iz sećanja.
Boli je saznanje nemoći u pojašnjenju,da svakodnevno na momenat uspeva da umakne onim putem,i iz nekog ugla vidi ga,i tada samo tada u skrivenom kutku duše,istrči na uglu njene usnice osmeh,jer zna da je na mestu gde pripada!
Možda je to ponese onaj vetar o kome je pričao da će šumoreći , šaputati da tragovi i reči,znaci i susret nisu potrebni,da bi znala....
Sa džepovima punim izgladnelih čežnji vidjeno skriva, tamo,gde samo ona zna put ulaska u odaje lavirinta nezaborava!
Tamo je duboko skrivena hemija one goruće crvene boje,treperava,smotana a nasmejana,iskričava...
Sa glavom medju dlanovima od teških misli i bolova,uspeva da zadrži ruke,da na onom poznatom mestu budnih snova ,ne ostave trag znakom.
Al' ponekad onaj zvuk nadjača i Gu gu guuu zajeca prostorom.njene pustoši teretne glave. 

Krik vrišti

Laganim pokretom ispred zluradog ogledala ,kao da pokušava da skloni senku .Maše...
Ne,to je ona - freska porušenih manastira svih njenih nadanja,nepomična...njoj neprepoznatljiva.
Kovitlac iz čeonog predela spušta se,i kao da joj lomi nos od korena.
Misli niču iz praha srušenih snova...
Da li su oko nje ta ružna lica ili uprljane maske?Možda se u njima kriju  ipak vesele duše i radosna srca?
Kreću se..ponekad se čuje smeh..
Kakogod i ma kuda se okrenula vidi sebe na istom raskršću..
Samo ponekad,kao od vetra,poneki putokaz pokazuje jednosmerni pravac,ali u drugom smeru.
Nije više sigurna koje su strane sveta na kojoj strani..sve se izmešalo.
Vidi stisnute usne..Ne svidja joj se odraz..
Maske koje se njišu iznad nje kao da se nude..
Istegne se ka gore.Stane na prstiće svojih sada vidno stanjenih nogu,pa i od stopala pomisli da su nečija tudja..
Uzima maske .slaže ih na lice.
Pomislila je da može nekom od njih da ih zavara.Da ne vide na njoj da je jedna od onih koja nosi svoju dušu u nosu..
Kada je odabrala jednu,koja je i njoj bila smešna,iz zasede zaskoči je misao,kako bi se on slatko nasmejao,i čak je poverovala da bi i sam navukao neku i da bi se igrali tu na raskršću..

Raskršće je čudnovato mesto.

 Postoje priče da je na njemu moguće napustiti te dahooduzimajuće tuge,a da je moguće sresti osmeh i povesti srećne dijaloge sa susretanim,kao čudom,koje se ne zaboravlja..
Od tog saznanja,raskršće nije bilo teretno..samo čekajuće...Lako joj se učinilo jer je znala - da čeka posebnog...

Ali krik zavrišti..
Svi pravci na ovom raskršću su jednosmerni..
Idu od nje a ne ka njoj..
Da li treba da se liši emotivne nesvesti, i prestane da veruje za raskršće da može....? 

Maske u igri

Dugo je spavala.Posle jakih bolova u glavi.A i rane na licu i ruci od prethodnih dana ,samopovredjivanja,nisu zacelile.

Posle takve glavobolje upada u san dubok,košmaran,isprepletan sa stvarnošću a obojen snovima,crveno...

Stvarnost je urezala toliko ožiljaka po njenoj koži,nevoljno i voljno...kao par dana unazad.

Više ne može da ode ni u san kao ranije,plaši se ,jer su postali sve neprijatniji..I budjenje počinje bolom,tim bolom koji ne zna da li je jači spolja ili iznutra,i traje,traje...

I ovaj je bio.Pun glasova...

Poznati glas koji voli,tako je strašno vikao njeno ime..Sada ne voli više ni svoje ime..

Vikao je :"Zašto pišeš?Uporno nastavljaš a vidiš da odbijam svaku pomisao na tebe,koja si radila sve zbog sebe,drugih,uvek kao eksperiment,za koga,za koga radiš?U tom licu podsmeha i licemerstva,podrugljivanja,šta si htela da dokažeš,pišući laž,jer nikada me nisi volela.Koji je to oblik nasilja ,reci,reci mi...Nasilje kao način za šta...čemu..Priznaj,priznaj.."

Strah i nemanje poverenja,kao zaraza sa njega  prešla je na nju...

Znala je da je san a opet je drhtala..Jako..a grašci znoja su joj izbijali po koži...Volela ga je..Voli ga..On je jednostavno u njoj...

Iznad njene glave njihale su se maske,one maske koje je upoznala,kao pratilje života..

 I sve je bilo crveno..crveno do bola očiju..

Pokušavala je na silu da otvori oči.. 

I kada joj je pošlo za rukom iznad glave je ugledaala one ,i njihov odraz u njenom ogledalu,sa kojim priča i pokušava da udje dublje u sebe.Nagnuti nad njom,oni- koji sebe označavaju arheolozima duše!..

Ne voli njihova lažna lica - maske,njihove glasove,njihove zaključke..

Kopaju po njoj i izvlače poneku reč,rečenu ili misao skrivenu,koju je negovala u svoj lepoti,i objašnjavaju ih na njihovo ,more načina naučenih,bez i trunke onog što je ona očekivala..

Pitala je zašto su došli?Da li je to san u snu?

Štipnula je mršavi obraščić koji je jako zaboleo i otvorio tek ovlaš zaraslu ranu,da je vrisnula..Od njenog vriska oni su se ispravili..I osetila je onaj miris..onaj koji je izludjuje,koji imaju oni u zelenim i belim uniformama..

Gde je to ona ili kako su oni stigli do nje?

Reči podrhtavaju.Kriju se.Razbežale se.Od sna i vike..Napreže se da ponovo čuje..

Samo uspeva da kaže a zašto tako?

Oduvek je znao da su živeli nalik paralelnim svetovima,zbog čudom uvezanih niti,sa membranom tankom ,odvojeni poput blizanaca,tom tankom opnom koja je čak omogućavala da im  se svetovi razliju i pomešaju,u malim momentima..

Oni pomeraju glave ,kao lutke na koncu...njene reči njima kvare,donete zaključke...

Govore joj da treba da postane svesna da godinama nošene maske urastaju u lica..

Dug boravak na ulicama neta kristalizuje nikove kroz maske,koje se same sebi vraćaju,otkrivajući pravo lice..

Ona se suprotstavlja ..Govori im,da su njihova lica verovatno dobila maske rodjenjem,kada mogu tako da se osmehuju,izgovarajući neistine..

Grad tajni njene duše razbudio se od rasprave medju njima..

 Oni su brojniji.

Baš kako joj je nekada on pojašnjavao pripadnosti grupama...Ona je sama..Ona je bespomoćna..Zašto mora njima da pojašnjava ono što oni ne znaju da razume..

Oni ne znaju šta znače ti mali momenti,kada je u najvažnijim trenucima bio uz nju..Koliko je to noći?sa malim odstupanjima bezmalo 500...Da li je to mali momenat njihovog trenutka?....

Ako tako žele da analiziraju,onda treba nju ..i ona ima i imala je masku..onu kada nije htela da on zna koliko je bolna terapija bila i sa kakvim reakcijama,a on je ipak primećivao...i onda kada ona ulazi na blog koji je dizajnirala za njega..kao da mu viri kroz ključaonicu..radoznala da vidi auditorijum njegovih poseta stranica..Zar i to nije isto..?

 Teško i kratko dišući pred njenim očima njihove maske su se uskomešale...Šapuću..cere se a misle da se osmehuju...
Boje kaleidoskopa života su odabrali drugi,i mi ih posmatramo.
Ne usudjujemo se da zagrebemo po njima...
Da se ne raspu raznobojni staklići i slože u neku drugu sliku,predstavu,slagaricu..
I onda pustimo da vreme teče,kao da prolazi kroz prste,one iste,koji se nikda nisu upleli,oni isti koji su kucali reči od misli,i tako gradili kule od peska,oni kojima nije dozvoljavao da ,vetar poleti i razveje sva zrnca,već ih je zajedno sa njom sakupljao ,i gradili su zamak,napuštajući kulu...
I zato ona mora da piše.da ispriča sebe sebi,jer oni i tako ništa ne znaju,sem da imaju želju,da je smeste na neko drugo mesto gde mogu da je kontrolišu..
I opet on,mora da se seti ona ,da spomene,on je naučio koliko su kontrole ružne,i on je naučio milion stvari kroz taj momenat trenutka,kada joj je šapnuo,da su uplašeni,i puni straha.
Strah od dodira istine.
Strah od njih,i nas samih..
To je bila suština igre maskama,uobličena njihovom pričom na njen način..Tone!

Umorna od pojašnjavanja,puna boli i tuge,zaspala je sa sećanjem na mali momenat ,kada ga je uvlačila u san,da bi je on uhvatio pre no što iz njega izleti i dotakne zemlju,da bi lakše razumela kako da oseti stvarnost pomešanu sa maglovitom vizijom opijanja životom.

Oko maski i stvarnosti

U peni izlomljenih misli,raskamenjena,u čudnom predelu tišine čujem zvukove,koji opominju na bezizbroj nezavršenih pokreta i nedočetih zamaha onolikih snova.
Ispružena ka tišini bez pobune, jer se nisam sama nadvisila nad realnošću trenutka.Osećam tu nedorečenu ljubav kako se nadvisuje,isteže u meni pred,otimačima najlepšeg što posedujem u sebi.
Trag poslednjeg Gu...kao poslednji i prvi poljubac,za zaborav,bez traga,ostavlja prkoseći ,ključaonicu sećanja otvorenu.
I ja besramno virim ,i virim upijajući trag kroz ponudjeni oblačak kruga u kome moram sama!

To jedino srce Puta,mekog oblaka okačenog mog kruga trenutka koji,nosi me u novi budan san sa umilnim imenom na usni.
To je jedini način da umaknem maskama stvarnosti kojima su svi prozori moje duše bili otvoreni.I gde sam se našla?

U predelu odbeglih ptica pustinje,preplašenih osećanja,pred strahom, da je to početak  velike borbe večitog sna ,zaustavljenih slika i bljeska skica nade,koje jesu i koje nisu.Oko maski i stvarnosti izgubljena!

U medjuvremenu pogled na maske

Dve težišne oznake,združene u sadejstvu, koje označava moja osećanja, do opipljive boli misli i čula, gde sam najbudnija u sebi, za druge! 

Mene:želim i mene - mogu, prizivaju i prožimaju različna poimanja stvarnosti!

Iz svog duhovnog prostora, prizivam u prostor sada, susret tanane senzibilnosti darom primljene, jednom!

Samotumačenjem , ne odmičem dalje, od saznajnog - iznalazeći tu srećnu reč.Saznajem da je to teško pod obiljem maski.Treba ljuštiti,ogoleti.

U stvarnosti,to je lakše.Od najranijeg detinjstva,znali smo ko se pretvara.Tako smo to označavali.

I kako sam uvek u pitanjima,naravno najčešće bez odgovora,pade mi na pamet ,još jedno u medjuvremenu trenutka,da se nije dogodila ljubav,da li bih ja bila u ovakvoj ili sličnoj situaciji?

"Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme.."
Duhovnik je mišljenja da ne bih. On smatra da sam bogata,jer me je oplodila,jer me prosvetlila.Da je promenljiva,ali da nikada ne dozvolim da nestane iz mene..I onda ja govorim kao odgovor:
"Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas." On je zadivljen što na taj način odgovaram i veruje da ću bar naći delimičan odgovor u sebi,u okruženju iz koga ne treba da se izopštavam,već da se potrudim da razumem različitosti.
To znači da bih kao prvo trebala da razumem zašto ljudi nisu jednostavno ljudi, onakvi kakvi jesu,zašto trebaju maske.Na netu su to nikovi.Od kada je to tako?
Da bih uradila portret  treba da zaustavim vrhunski trenutak te ljudske glave,ali to mora biti kombinacija unutrašnjeg a ne samo spoljašnjeg obeležja.Jer upravo sve to spolja je odraz unutrašnjeg.Ljudi su kao to ogledalo ispred mene,u koje kad pogledam otkrivam taj psihološki i fizički izraz.
Kada danas pogledam sebe,vidim ljubav u svakom oku.To znači da nemam masku.
Jer ljudi maske su daltonisti za ljudska osećanja kao i za moralne vrednosti.
Kiša je.Dugim noktima kuca po oknu kao i po krovovima.Ljudi nose kišobrane različitih boja.Plaše se da bi kiša mogla da im oljušti masku.Jer u ovom obezduhovljenom svetu,kakvim ga ja vidim,prepunom pokreta maski,da ih ne navlače ,šetale bi samo ljušture.Tada bi svi videli da oni žive životom bez smisla.
Isto je i na netu.Iza nikova,koji su pandam pseudonimu,a već sa maskom iz stvarnog sveta,produbljuju i proširuju svoja interesovanja.
Hladno mi je.Čudna hladnoća.Osluhnem svoje telo.Počinjem da se plašim.Svesna sam svog straha.Srce mi bije,ne kuca.Potiljak mi se gnječi odozgo.Imam utisak da će mi cela glava biti zgnječena.Tada ću izgubiti sposobnost da mislim,da pratim svoju misao.Osećam slabost u celom telu.Odjednom bljesak.Misao:šta ako ovo stanje nije od straha,već strah se uplašio od stanja u meni?Od te misli mi je još gore.A od te misli ne mogu da se otrgnem.
Pokušavam već oprobano ranije,da skrenem misao na lepo.Na trenutak kada sam pozvana na Sunčanu stranu!Na taj trenutak lepote u svojoj izgubljenosti.To je bila strana poput hrama.Tamo su nam se misli hvatale pod ruku.
A onda je to postala mračna kula ,i uzela je sve naše svetove na okup,kako ne bi pali u zaborav.
Da li je na vrhu te kule mesto ,gde smo bez maski ,ostali pretvoreni u nešto što jesmo stvarno.
Nedohvatljivi u čudu za druge?
Tamo ima puno cvetova.
Poslednja senka pala je na ljubičastu orhideju i crvenu ružu, cvetove koji su ostali da zauvek stoje kao znak savršenstva…
Umorni putniče ako ikada zalutaš ovim putem ne uberi ove cvetove, ostavi ih da zajedno uvenu, i njihov prah se raspe beskonačnim predelima koje su zajedno naslikali!Zaustavljen vrhunski trenutak.

Maske padaju

Noć tamna od gustih oblaka kiše.Sudaraju se ispuštajući krike bolova ,označene kao grmljavina.
Ona  ne skida pogled sa ogledala u kome kao da vidi sve.
A vidi zaboravljeno srce na izdisaju na sada tamnim stepenicama trajanja.
Da li to izlaz vidi u tamnoj pozadini koja vodi ka gore?
Gore?!Kako se to izgovara?Kako akcentuje?
Kakvo značenje?
Zaokupila je misli traženjem smisla.
Gore ka obečavajućoj visini ili gore,od stanja u kome se nalazi?.
Zašto je sebe dovela u to stanje?
Da li želi iskreno da pretraži sve kutke u sebi i sazna gde je grešila.?
Da počne laganim ulaskom ,eto u period poslednje dve godine,kako je vreme označeno jezikom,koje baš i ne znači nešto...
Odabrala je ogledalo koje ne krivi sliku,i zagrebala po površini...

Kakav je pogled sačekao sa te strane?
Kažu da je pogled ogledalo duše!
Da li je to strah sa kojim živi već podosta vremena u tajnoj vezi pronašao put,da se u pogledu svakodnevnice prepozna?
Ili je to strah u tajnoj vezi sa tugom ,rodjenom iz razočaranja?
Kažu da kada ima neko dvadeset sedam proleća i hrabro gazi stazom dvadeset osmog,ne može da se oseća loše.
Ne veruje tom iskazu,jer sama se oseća poprilično loše.
Vreme tih prošlih proleća nosilo je i unosilo,donosilo različita saznanja,koja su oplemenjivale njeno trajanje,kada je upijala utiske putovanja,različite kulture i običaje ljudi.
Kada je pod sunčevim zracima imala snove,koje je intenzivno počela da sanja posle bliskog susreta sa kliničkom smrti.
Svideo joj s život u snovima jer doživljaje iz tog perioda samo je ponekom ,koga je smatrala važnim učesnikom u njenom životu,poneki ispričala.
Odredjene osećaje i osećanja prepune utisaka koji su je ispunili,nije nikada pričala.
Možda je razlog i to što je jedino svoje telo prihvatala i volela samo u snovima i tada nije tražila uzroke :zašto poneki pogledi ka njoj nose u sebi onu slinavost,koja u njoj izaziva gadjenje.
Zbog pojave misli da samo njeno telo neko smatra vrednim pažnje.Posebno u prethodne dve godine,kada se drznuo fotograf u dalekoj zemlji i njenu fotografiju koja je sasvim obična sa plaže,objavio u kojekakvim časopisima za muškarce.
Klonila se muškaraca skoro jednako kao i žena.Povlačila se u svoj svet.
A volela je prirodu.U njoj je sanjala najlepše snove stvarnosti.
Eto recimo za tekuće leto..
Odlazak na Kundalinijevu radionicu .Vežbe disanja u dvoje.Prepoznavanje trenutka istosti misli u istovremenom trenutku.
Jagodice prstića u baršunasto nežnom dodiru  dlanova.
Osmeh umuzganih usnica od zalogaja beze sa šlagom,ili krempite koju vole,drhtaj u ogrnutoj zvezdanoj noći predstave pod vedrim nebom.
Dodir njenog tela bez maske stida i srama.Bez bilo koje laži ,od koje su se grozili.A laž i maske idu zajedno.Dopunjuju se..

Plaši je odsustvo reči.
Dogadjalo se.Strah skriven u vetru je njuši.Pisala bi.Piše.I ono što oni sa glavom globusa,sada umnoženi ,kao klonovi,čitaju.
Neka čitaju.Ionako neovlašćeno ulaze u njene naloge i naloge svih koji su na njenoj levoj strani.,a od kada je upozorena osamnaestog avgusta..
Pričao joj je onaj koga je srela u onom proleću,zalutalih lavirinta zimskog kašlja,u koga se zaljubila,i nije ostala u tom predsoblju ljubavi,već je zašla duboko,duboko i zavolela ga kroz reč.
Govorio je najčešće da je u pogrešnog...
Reč kojoj on poodavno ne veruje,jer nije naišao na taj plod budućeg zbog loše dobijenog semena predjašnjeg,koje se nije primilo korenom sadašnjim.
Već je poput bršljana obmotalo njeno biće.Otrovna biljka!
Polako ,ona se ne budi iz sna pred ogledalom.Samo oseća vetar onaj koji treba da donese vest..pisano..
Silazi niže i razvaja misli sklapajući ih u dva sna.
San stvarnosti i san u snu.I pobrka prelaze jednog u drugi i ostaje u snu,pred ogledalom koje ispisuje njenu unutrašnjost...
Bez krika.
Drhtavica,kao posle tuširanja toplom pa hladnom vodom..
Tri medveda kuvaju kašu.Pristiglog namernika ,sa mora ili pre mora?...svladao je san na njihovoj postelji.
Oko njega počeo je ples Maje ,Kristine,profesorke..
Ljiljan miriše..
Najmladji medved sa ogromnom glavom ,muzicira..Skreće pažnju na sebe.Želi ulogu,da se dokaže..
Košmarni san se nastavlja..
Ni dobovanje kristalnih kapi aprilske kiše u Beogradu,kada se viče i dovikuje ljubav stihom i glasom čeznuća..ne potire ga...
Unosi ga u njeno biće.Svesno ili nesvesno?Sa željom da i ona postane jedna od njih ili da je sačuva od otimača snova?
Čemu koraci duž Baba Višnjine ulice?
Čije crvene gaćice na tufne treba da zaviore?
Zelennoke znane neznanke?..
Kome treba osveta?
Kakva je to reč u značenju?
Gde se sreću prugaste podivljale mačke koje love predjašnje noći?
Kome je potrebniji dah za vratom?
Ko može da obljubljuje a ko da bude obljubljen?
Da li su sve koprive sveta okružile prostor njegovih koraka?
A ona je svoja stopala znala da smesti samo u njegove cipele..
Tako je očekivala uvek brže pronalaženje njega..
Verovala mu je da zna put do trnovite maline sutrašnjice,u kojoj je želeo da se sretnu..Želela je ona neprestalno..
Na belom trgu njegovog postojanja ostali su tragovi dvogodišnjeg pisanja po njemu..koga?
Sa Yahoo,ili FB,Hot Maila  ili Outlook a?
Na G mailu,pisao je reči sa njom..Da li naručene?
Da li naučene,rečene prethodnicama ili istovremnim ,jer njega mesto ne drži..
Ili su reči njoj bile reči njega,u trenutku kojim je disao..
Kao hranjenje ptice..i zalogaj slatkog od smokava,kao...ne neće ga citirati..
To je udubljeno urezom u njeno biće..
Sa njom je pisao skoro sedamnaest meseci njenog oporavka i lečenja..
Da li je moguće da su to bile predstave za manji broj gledaoca?
Lica sa maskama...
U trenutku,jedan tren istosti dva unesrećena blizanca,dve maske,oslonjene jedna o drugu...

Scena se pretvara u gubilište.
Javna pogubljenja takođe su predstava  i gledaoce okupljaju u ne manjem broju.Čekanje do sledećeg kruga..Do tada potoci bistre vode reči i muzike,pod zlatnozrakom nove topline.Niti se učvršćuju mornarskim čvorom...Kao mesto spasenja...Pa oprez u malom razmaku..Ona se vraća..Želi i ne želi..Borba u njemu,brižnost ili podela nove uloge?

Sladokusci u njihovom bolu zavijaju svoje duše.
Piše trenutak prepoznavanja o kome ne želi više da ćuti.
Njen bol u njegovoj patnji pomešanosti zariva nož u njeno biće..
Protok do svesti njenog uma otežan..Magla postaje gušća..Sumnja sada kao nepoznato stanje pre nagriza mesta uboda..

Osećaj prevare u njemu ,zbog izdaje njenog tela ,oslobdja ga.Briše jedini trag medju njima,o postojanju..
Ništavilo..iluzija..praznina..
Nalik opisu kao družina presretača,otimača privatnosti i kroz to otimača duša,oslobadja sebe..
Pod maskom ,novopodeljenih karata kruga..
Konačni razdragan osmeh..Nema iskorišćenih..
Sve je razumljivo..lice bez poznatog identiteta sa svim podacima  o...i muzika ,divna muzika ruskih glasova..pod kojom padaju maske,
u razgolićenim dušama,koje jedna drugoj žele istinsku sreću i uspeh..
Njen pogled pun ljubavi,koja ne treba,na vrhu vidi nove maske kako se njišu nad nebom,pod kojim  treba da hoda..

Maske ljudi.Ljudi maske stvarnosti.
Odraz njihov u ogledalu interneta.
A zapravo nema nikakvih "ludaka sa interneta" i "seksualnih manijaka sa mreže" i "izopačenosti iz sajberprostora". To nisu nikakvi tajanstveni mutanti. 
Korisnici mreže smo - vi i ja! pomisli Ona!. Svi ti autori jezivih slika s leševima, unakaženim ljudima i pornića s vanzemaljcima idu na posao, sreću se s nama u prevozu i sede za susednim stolom u kafiću.
Anonimnost opušta do nepristojnosti. Naučila je!Upravo to je katalizator koji omogućava da izadju na površinu svi zli dusi koji se do tog trenutka kriju u najmračnijim delovima svesti...Posebno kod onog sa glavom globusa,i njom Majom sa korbačem kojim ...Tako padaju maske i iz tame onog hodnika sa početka priče,magla obavija još neke bitne frgmente njenog trenutka.Penje se laganim korakom ka gore,onom gore čiji smisao rečenog iskaza traži do potpunog pada maski..Noćni vetar šapuće:nikad za ništa nikom..nepostojanje...Grč,bol u glavi,srce dubinski krvari,a konobar je rekao:Bez krvi,molim!